Svetinje iz pepela

U razgovoru za "Vesti" ovaj poznati srpski slikar kaže da jedan deo radova čine slike inspirisane pogromom srpskog življa, ali i srpskih svetinja na Kosovu počev od 1999. do današnjih dana zato što Kosovo i Metohija predstavljaju "središnju tačku postojanja" Srba.
- Kosovo je oduvek stradalno mesto. Vladika Nikolaj je rekao da je to sveti kantar Srbije. Tamo smo krvcu prolivali braneći svoju veru i opredeljivali se za nebesko, duhovno. Pepeo poslednjih pohara se pomešao sa pepelom iz prethodnih vekova. Mislim da ispod toga pepela ima još ugaraka i sećanja na naše slavne pretke, koji su imali znanja i ideja kako da naprave državu i koju veru i Boga da odaberu i slave. Kada gledate onu mapu sa našim crkvama i crkvištima na Kosovu, teško da se možete setiti i naći neku sličnu geografiju i teritoriju u svetu sa takvim rasporedom i gustinom hramova. Koliko je nekada tu bilo oslobođene snage i energije na božjim liturgijama i zvuku zvona i koliko je bilo gospoštine, koju sada nalazimo ispod pepela, u ulomcima fresaka, ostacima temelja i arhitekture - kaže Dragović i dodaje da je neverovatna činjenica da su se svetinje stare više stotina godina u 21. veku palile javno, a da niko za to nije odgovarao.

Saradnja sa pesnicima

- Te crkve nisu važne samo nama, one pripadaju svetskoj kulturi i istoriji, one pored našeg čine i evropski identitet. Teško mogu razumeti kako Evropa nije doživela da je to zajedničko dobro, i njena tradicija i kultura. Na njihove oči, Bogorodicu Ljevišku, zadužbinu kralja Milutina, koja je pod zaštitom Uneska, primitivni neprijatelj je napunio automobilskim gumama i zapalio. Nedaleko odatle prizrensku Crkvu Svetog Đorđa zapalili su nekom hemijom od čije temperature se urušila kupola, a narod pobili i proterali. Da bih se oslobodio tih strašnih slika i misli naslikao sam slike sa temom - prizrensko pepelište. Bavio sam se i onom prekrasnom freskom iz Ljeviške, gde mladi Hrist iz krila Majke, jednom rukom uzima iz njene kotarice hranu, koju drugom rukom deli Prizrencima. Naslikao sam i novu Kosovku devojku, lepoticu sa traumama koja je kao dete preživela strah, bombe i vatru - emotivan je naš sagovornik.

Deo izložbe u Galeriji Doma Vojske činile su i dela iz ranijih Dragovićevih ciklusa, a reč je o umetniku koji se od drugih izdvaja i po činjenici da je veći deo svoje inspiracije crpeo iz dela srpske književnosti, počev od Njegoša pa sve do Matije Bećkovića.
- Izbor teme je veoma važan. U onim davnim vremenima poručioci su umetnicima nametali teme. Danas umetnik prema svom interesovanju i senzibilitetu radi ono što misli da je najizazovnije. Moja saradnja sa pesnicima i pokušaj da spojim pesmu i crtež je počela posle završenih studija. Ideja se rodila zaslugom pesnikinje Desanke Maksimović, koja je crtački i slikarski jezik razumevala na način kako ga razumeju oni koji se time bave. Njena ideja je bila da deset svojih novih pesama i deset mojih crteža sklopimo u knjigu koju će izdati Bagdala iz Kruševca.

"Gorski vijenac" na platnu

Čitajući pesme i poeme Matije Bećkovića pravio je crteže iz kojih će nastati pesme grafike u raznim tehnikama.
- Te grafike sam izvodio u malim tiražima, a neke od njih je potpisao i Matija. Kasnije sam napravio ciklus slika prema njegovoj poemi "Kostići", koji sam izlagao više puta. Prošle godine je izašla knjiga Matije Bećkovića "100 mojih portreta" s mojim crtežima. Taj proces, od prve ideje do izlaska knjige iz štampe, je trajao deset godina. Matija napiše pesmu, pošalje mi - a ja crtam portret. Nešto slično bi trebalo ove godine da napravim sa Rajkom Petrovim Nogom - objašnjava Dragović i dodaje da je ciklus slika "Likovno čitanje Gorskog vijenca" izlagao u Beogradu, Užicu i Kotoru.

- Za sve to ima značaj druženje sa književnikom Draganom Lakićevićem. Mi godinama subotom i nedeljom šetamo Topčiderom i na tim šetnjama su nastale mnoge ideje. Dragana smatram koautorom mnogih mojih dela - otkriva ovaj umetnik koji ne smatra da je mana to što je uglavnom inspirisan "nacionalnim".

- Tačno je da mnogi globalni trendovi manifestuju programe koji pokušavaju likvidaciju umetnosti ili je kanališu onom trasom kojom se u dekadentnim vremenima kretala umetnost radi umetnosti. Nisam nikada osetio potrebu da napravim takozvanu angažovanu sliku ili karikaturu. Moja inspiracija, stvaralačka transpozicija i likovna razmišljanja su simboli i oni tragovi koji su karakteristični za nas i naše podneblje. To je veliko polje, koje se prostire od tog ostatka uništene i ispečene freske nađene ispod pepela do boje našeg neba, raznih slika jesenjih sumaglica i planinskih zuba koji se mešaju sa nebom - kaže na kraju razgovora jedan od najpoznatijih srpskih slikara današnjice.

Crta levom rukom

Rodom iz Gornje Morače, Dragović je Likovnu akademiju u Beogradu završio 1979. u klasi Radenka Miščevića.
- To je bila generacija mnogo talentovanih i vrednih slikara, ali sam nažalost jedan od retkih koji se i dalje bavi tim poslom. Nažalost, vreme u kome živimo nije naklonjeno umetnosti, to nije posao od koga može da se živi. Ja sam imao sreće da sam jednom nogom bio naslonjen na Pariz, a drugom na Barselonu - priča Dragović koji je i retki umetnik koji je zbog povrede prstiju na desnoj šaci kada je imao 18 godina, morao da nauči da crta - levom rukom.
- Na kraju sam i prijemni ispit na Akademiji polagao crtajući levom rukom. Sve je moguće ako ste dovoljno uporni i posvećeni cilju, a umetnost je moj život - kaže ovaj slikar.

Lajkovi na Fejsbuku

Dragović kaže da je umetnost moguća i da pronalazi publiku i u vreme modernih komunikacija.
- Zvuči neverovatno, ali ima dosta mojih slika na Fejsbuku i kako su mi objasnili mlađi - dosta ih lajkuju. Naravno, ne znam ko su ti ljudi, ali to govori da umetnost uvek pronalazi put do publike. Uostalom, ni Njegoševo vreme nije bilo stvoreno za velika umetnička dela, pa su opet baš tada nastala. Mnogi u njegovo vreme nisu bili nimalo srećni što on po celu noć piše pesme, čita knjige i troši pare na to. Ipak, te njegove kritičare istorija je zaboravila, a Njegoš je postao večan - kaže Dragović.

Stranci razumeju poruke

Predrag Dragović je dugi niz godina živeo na relaciji Beograd-Pariz-Barselona, a izlagao je u najprestižnijim galerijama Evrope. Tvrdi da stranci odlično razumeju poruke njegovih slika.
- Publika u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji, Italiji je dobro prihvatala te teme i te slike. Galeristi su prodavali cele izložbe. Sada žalim što nemam neke od tih slika. Reprodukcije, snimci, reprodukcije tih radova su uništeni u pljački i pohari mog ateljea devedesetih godina - kaže Dragović.