Četvrtak 25.04.2019.
00:57
Nada S. Jakšić

Istorija izbeglištva (14): Bez nade i ogreva

EPA
Hod po mukama: Nevolje nikada ne idu same

To je, kako navodi, dovelo do otkazivanja gostoprimstva i prekida ugovora, što je Komesarijat dovelo u još težu situaciju. Međutim, neka rukovodstva kolektivnih centara su videla šansu da i u takvim uslovima prežive i ne ugase se pre vremena.

Bauk bankrota

- Predviđena sredstva iz budžeta Republike Srbije mogla su da pokriju ugovorene troškove, kako smo mi tada nazivali, kolektivnog smeštaja izbeglica ali ne i ishrane, grejanja troškova dostave namirnica a da ne govorimo o osnovnim sanitetsko-higijenskim potrebama.

U to vreme uspeli smo da se izborimo za pomoć od 0,25 centi po izbeglici koje je Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija izdvajao dnevno po svakoj osobi smeštenoj u kolektivnom centru. Kako ovi centri ne bi prestali da pružaju dogovorenu pomoć izbeglicama ili doživeli finansijski bankrot, uspeli smo da se izborimo da se iz humanitarnih izvora obezbedi hrana, odnosno namirnice za ishranu i grejanje.

Problem obezbeđenja grejanja za izbeglice bio je gotovo nerešiv, pre svega zbog zabrane uvoza energenata od strane Saveta bezbednosti UN. Kako smo umeli i znali, morali smo obezbediti lož-ulje za objekte koji su koristili ovu vrstu goriva, ugalj za kotlarnice i dizel-gorivo za seču šuma za objekte i individualna domaćinstva koja su se grejala na drva, navodi Vulović.

U početku je Vlada Srbije, iz malih rezervi, ustupila Komesarijatu izvesne količine energenta, dok UNHCR, uz ogromno zalaganje Sadako Ogate nije uspeo da dobije saglasnost Saveta bezbednosti za uvoz goriva za potrebe Kancelarije u Beogradu. To je realizovano po strogo utvrđenim procedurama, uz kontrolu posebnih odreda posmatrača Saveta bezbednosti.

Kontrole u Smederevu

- Naša uloga je bila da pružimo tačne tehničke podatke o objektima, kapacitetima i broju izbeglica, a sve ostalo je obavljao Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija, uz stručni monitoring inostranih nevladinih organizacija koje su angažovane. Vršene su svakodnevne kontrole u Smederevu, gde je skladištena nafta i skladišta nafte kompanije Jugopetrol, koji je bio glavni distributer te dragocene tečnosti lokalnim skladištima, i mi smo uključili svoju ekipu monitora, što nam je pružalo mogućnost da sprečimo eventualne zloupotrebe. Bili smo svesni da lako možemo ostati bez te vrste pomoći, što bi izbeglice i Komesarijat dovelo u katastrofalnu poziciju.

U Komesarijatu je bio zadužen jedan saradnik, a na terenu više od 180 poverenika koji su u svakom momentu morali imati sređenu dokumentaciju i neposredno sarađivati sa rukovodiocima kolektivnih centara.

Možda će zvučati neverovatno da strogi inostrani monitori, opremljeni preciznom tehnikom za kontrolu, nisu naišli ni na jedan primer zloupotrebe korišćenja nafte, čak su pojedinim upravama kolektivnih centara dozvoljavali korišćenje izvesne količine goriva za prevoz hrane od mesta snabdevanja do centara. Posmatrači su redovno izveštavali svoje nalogodavce.

- Bio sam ponosan na tu činjenicu, pogotovo što u to vreme najrigoroznijih sankcija Saveta bezbednosti niko nije posegao za malverzacijama, odnosno zloupotrebama. Isto se dešavalo sa ugljem i drvima - ističe Dobrica Vulović u knjizi "Srbija, zemlja izbeglica".

Premeravali su svaki kubik drveta koje su Srbijašume dovozile na određena skladišta. Čak su dozvolili i korišćenje goriva za motorne testere, izvlačenje posečenog drveća. Nažalost, kopije dokumenata o svim ovim tvrdnjama otišle su koritom Dunava, preko koga je nafta i stizala u smederevsku luku. To su činjenice koje su poznate Visokom komesarijatu, a o njima sam često lično razgovarao sa Sadako Ogatom, na njenu inicijativu.

Rad bez predaha

Dobrica Vulović u knjizi "Srbija, zemlja izbeglica" navodi da je kao prvi komesar okupio heterogen tim. Uz sva ograničenja, problem je bio prvobitno limitiran broj zaposlenih (dvanaest izvršilaca), nedostatak kancelarijskog prostora i nameštaja Najveće ograničenje predstavljala je odluka Vlade da se prvo moraju zaposliti tehnološki viškovi iz ministarstava i Sekretarijata predsednika Republike.

Upravo tih dana, Vlada je donela uredbu o smanjenju broja zaposlenih u svim državnim organima za dvadeset procenata. Na te odluke i uredbe Vlade nisam se obazirao. Više intuitivno procenjivao sam potrebe Komesarijata i primao ljude i, bez obzira na ta ograničenja, nalazio načina da to formalizujem kroz odluke Vlade.

Zaposleni su veoma brzo ulazili u posao, jer su ih situacija i problemi sa izbeglicama terali na to, osmišljavajući pri tome organizaciju i metode efikasnog rešavanje problema. Komesarijat nije imao radno vreme, niti pauze u radu, pasivno i aktivno dežurao je 24 sata. Sve se rešavalo po principu "vrlo hitno". Radilo se od ranog jutra do kasno u noć, a neki su i po odlasku s posla nastavljali rad i poslove završavali kod kuće.

Ništa da ne prenoći

- Moj kredo je bio da nijedan problem ne sme "prenoćiti" i da u Komesarijatu, na graničnim i pograničnim prelazima i u svakom mestu gde se izbeglice nalaze mora biti čista situacija. Znao sam da se svaki problem mora odmah rešavati. Po tom pitanju bio sam prestrog, možda i okrutan, jer nisam štedeo ni sebe ni svoje saradnike. Uspeo sam da kod većine stvorim osećaj samodiscipline i samopouzdanja, jer su se često nalazili na raskrsnici, gde su odluke morali da donose brzo i samostalno - piše Vulović.

Saradnici koji su bili zaduženi za prihvat većeg broja izbeglica, koji je prelazio hiljadu, danima su bili izloženi nepovoljnim vremenskim uslovima, često bez dovoljno novca da nešto pojedu ili da se okrepe. Uspostavljena je vrlo profesionalna saradnja na terenu sa opštinskim organizacijama Crvenog krsta, poverenicima i rukovodstvima opština, pa su se nalazila kakva-takva rešenja.

Sutra - Istorija izbeglištva (15): Dvostruki aršini Elija Vizela

2024 © - Vesti online