Istorija izbeglištva (12): Zablude o povratku
U trotomnoj knjizi "Srbija, zemlja izbeglica", Vulović u delu "Sećanja hroničara, svedočanstva o smutnim vremenima", navodi i da je u prvoj fazi izbeglicama dodeljivano boravište, koje u osnovi ništa nije značilo. Isto tako, tvrdi Vulović, ni izbeglice nisu mogle da veruju što ih je snašlo, pa su neki od njih pokušali da se vrate u Sloveniju.
Hapšenje i deportacija
- Brzo su, međutim, shvatili da je njihov povratak uzaludan. Neki su odmah deportovani, a neki uhapšeni i zatvoreni u novoformirane logore. Kratko sećanje na svoje detinjstvo i iskustvo svojih pradedova, dedova i roditelja mnoge je koštalo života.
Osnovni cilj svih izbeglica bio je da se domognu Srbije, posebno Beograda, kao sigurnog odredišta za spas porodice. U to vreme, jedine dve institucije koje su se odmah snašle da organizovano pruže pomoć izgladnelim, iscrpljenim ljudima - među kojima je bilo ranjenika i teških bolesnika, staraca kojima je ovo bilo drugo izbeglištvo u životu, dece, porodilja - bile su Crveni krst Jugoslavije i Matica Srba i iseljenika Srbije. Tu i tamo uključivala su se udruženja građana sa tih teritorija, kao i novoformirani Srpski sabor.
S jedne strane, izbeglice su bile srećne što su našle sigurno utočište i spas za sebe i bližnje, zabrinuti za porodice koje nisu uspele da se izvuku iz obruča slovenačkih i hrvatskih vlasti, a na drugoj strani osluškivali su signale za skori povratak u zavičaj - zabluda u koju je verovalo više od dve trećine njih.
Mnogi procesi oko prihvata i zbrinjavanja izbeglog srpskog civilnog stanovništva odvijali su se krajnje spontano. Tako su i građani Srbije, tražeći u kolonama svoju rodbinu i prijatelje, prihvatili i zbrinuli stotine hiljada neznanih ljudi u svojim kućama i vikendicama, pa čak i kompletne porodice koji nisu imali rodbinu u Srbiji, deleći s njima sve čime su raspolagali. I mreža štabova i poverenika nastala je spontano, kao reakcija na stanje na terenu. Štabove su činili prvi ljudi lokalnih samouprava.
Niko nije hteo, niti mogao, da pobegne od novonastalih problema, tako da su izbeglicama stavljeni na raspolaganje svi postojeći resursi. Istovremeno, počela je takođe spontana ili organizovana pomoć stanovništvu u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini.
Organizovani prihvat i smeštaj započinje otvaranjem sportskih hala, škola, domova kulture i improvizovanje života u njima. Kasnije, dolaskom izbeglica iz Bosne i Hercegovine, za smeštaj se prilagođavaju samački hoteli, odmarališta, hoteli za ranjenike u blizini većih medicinskih ustanova, dečja odmarališta i socijalne ustanove.
Dobrota na delu
Iluzija o skorom povratku u prethodna prebivalištva, kako se rat širio i dobijao na žestini, postepeno se gasila. Postalo je već tada
jasno da država mora doneti program i zakonima ili nekim propisima rešavati pitanja organizovanog prihvata, smeštaja, nastavka školovanja, zdravstvenu i socijalnu zaštitu i drugih prava. Za sve to bilo je potrebno regulisanje statusnih pitanja i izdavanja izbegličkih legitimacija.
- Formiranjem Komesarijata za izbeglice, očekivali smo sveopštu podršku ministarstava i Vlade Srbije. Međutim, ispostavilo se da je najveći problem bio rešiti pitanja koja su bila u nadležnosti komisija i Vladinih tela, kojima smo upućivali razne inicijative i zahteve, na koje nismo dobijali odgovore.
U skučenom prostoru od tri kancelarije nisu se mogli smestiti stalno zaposleni, a kamoli primati izbeglice i poverenici ili raditi stručni poslovi, edukacije, analize izveštaja i slično. Opredelili smo se da na silu uđemo u podrumski deo zgrade, izvučemo stare stolove i stolice i da ih postavimo po hodnicima. Tako se radilo dva-tri meseca.
Na taj prostor imali su pretenzije mnoga ministarstva i organi Vlade Republike Srbije. Dobio sam podršku od sekretara Vlade Buda Jokovića koji mi je rekao da nam ništa od onoga što "osvojimo" niko neće oduzeti.
Da nije bilo srpskih porodica koje su primile u svoje domove više od devedeset odsto izbeglica, kompletnih porodica, nijedan državni organ, uključujući i Komesarijat, ne bi ništa mogao da učini na njihovom prihvatu i zbrinjavanju. Mislim da bi nastala prava humanitarna katastrofa.
Akcije preko ambasada
Lokalne organizacije Crvenog krsta i zaposleni u njima u većini slučajeva nisu primali plate, raspolagali su skučenim kancelarijskim i magacinskim prostorom za rad, a većini njih je bio zabranjen kontakt i saradnja s Vladinim sektorom. Ipak, i pored toga, nalazili smo načina sa uspostavimo dobre odnose sa većinom, pokrećući akciju prikupljanja humanitarne pomoći preko naših ambasada, klubova i pojedinaca koju smo usmeravali opštinskim organizacijama Crvenog krsta.
Izvršno rukovodstvo Crvenog krsta Srbije je svojim rigidnim stavom sprečavalo saradnju s Komesarijatom kao vladinom organizacijom zbog tzv. naredbe Međunarodnog Crvenog krsta i sankcija Saveta bezbednosti. Kasnije su i međunarodne organizacije sve više prihvatale naše zajedničke programe, a u nekima su i same učestvovale.
Ljudi bez dokumenata
Mnogi među izbeglicama nisu imali nijedan lični dokument za identifikaciju, što je stvaralo dodatne probleme. Uz to, trebalo je obezbediti i ostvarivanje drugih prava koja proizlaze iz Ženevske konvencije o izbeglicama i drugih međunarodnih dokumenata, obezbediti koordinaciju Vladinog, nevladinog i međunarodnog sektora, kao i osnovne uslove za preživljavanje.
Odluka o izradi teksta Zakona o izbeglicama poverena je Ministarstvu za Srbe izvan Srbije koje je, kao novoformirano ministarstvo u Vladi Srbije, započelo izradu nacrta. Ministarstvo je formiralo tim sastavljen od profesionalaca Ministarstva pravde i sekretarijata za zakonodavstvo, Matice Srba i iseljenika Srbije, Crvenog krsta Jugoslavije i Srbije, predstavnika Srpske pravoslavne crkve i udruženja Srba poreklom iz Hrvatske i BiH.