Posao glumice u Srbiji nije glamurozan

Glumica Anica Dobra uspeh ovog komada objašnjava tekstom i činjenicom da ga je napisao Dušan Kovačević. Glumačku ekipu čine i Ljubomir Bandović, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Ivan Mihailović, Uroš Jakovljević, Mina Sovtić.

- Njegova ideja da napiše komad o odlasku mladih ljudi iz Srbije, da nas podseti da se sve više škola zatvara jer nema ko u njih da ide, da nam godišnje makar jedno selo ostane prazno i bez ljudi. Dakle, da napiše komad o temi koja ga se veoma tiče i dotiče već duže vreme i da tu priču ispriča tako što će se publika prepoznati kroz niz tragikomičnih situacija koje su smeštene na jednom bajkovitom brdu, a čiju srž čine malobrojni preostali ljudi, dobrih i plemenitih, ali zeznutih karaktera. Biće smeha, fenomenalnih rečenica koje udaraju u srž, emocija i pitanja. Publika može da vidi i motivisane glumce na delu, dožive jednu ozbiljno smešnu priču koju svi razumeju, a naročito oni koji ili čine dijasporu, ili je neko njihov otišao u daleki svet sa idejom da mu bude bolje. Ta univerzalnost predstave čini da ona, gde god da se igra, izazove slične reakcije publike, zbog koje i jesmo na sceni. Toronto, dolazimo, sa velikom radošću - rekla nam je Anica Dobra.

Na pitanje kako je danas biti glumac u Srbiji, glumica kaže:
- Eh, pa to će zavisiti od svakog posebno, jer ne doživljavamo svi iste stvari na isti način. Već sam napomenula da ne postoji ravnoteža između kvantiteta i kvaliteta ženskih i muških uloga, tako da smatram da je srećna ona glumica koja radi kontinuirano, koja dobije šansu. Posao glumice u Srbiji nije glamurozan, već podrazumeva mađioničarske sposobnosti i multitasking da bi se kvalitetno povezao sa privatnim životom. U srpskoj je tradiciji da nam nikada nije manjkalo fantastičnih glumica koje su obeležavale duh vremena, ili ga kreirale, pa se nadam da će taj talas nositi i neke nove generacije koje dolaze. Nas ne bi bilo bez publike, tako da je za mene velika sreća kada ona prepozna nešto, ili sve. I nagradi glumca aplauzom. Hvala publici!"

Glumci ravnopravni na sceni

Imate li omiljenu predstavu u kojoj ste igrali, ili je najdraža ona u kojoj trenutno glumite?
- Ne bih se opterećivala time da li mi je neka predstava najomiljenija, jer volim što radim u pozorištu, što mi ono daje šansu da u svojim zrelim godinama igram zahtevne karaktere koje, po prilici stvari, ne mogu da igram na filmu ili televiziji. To je već stara i poznata priča da, kako kod nas, tako i u svetu, nema mnogo ženskih uloga, likova koji u dramaturgiji filma zaista i vode radnju, već više postoje da svojom ulogom opišu neki glavni, muški lik. Što se motivacije tiče, mislim da ona bilo kom glumcu nikad ne nedostaje, jer se glumci bave poslom koji zaista vole, predodređeni su da u trenutku daju sve od sebe i uglavnom su puni ideja. Što se tiče kolega na sceni smo svi isti, ravnopravni , svi smo na ti, nema razlike u godinama, iskustvu, ili veličini uloge.

Prilika za "popravni"

Anica je imala priliku da i ranije gostuje u Torontu, pa je sa nama podelila utiske.
- Haha, moje prvo gostovanje sa "Ateljeom 212" pamtim po tome što sam se razbolela momentalno po sletanju u Toronto, sa visokom temperaturom, bolnim grlom i svime što obično ide uz to i što mi je, shodno tome, bilo veoma teško da odigram zakazane predstave. Još manje sam bila sposobna da razgledam grad u kome sam bila prvi put, tako da uglavnom nisam ni izlazila iz sobe iz koje sam, na svu sreću imala fantastičan pogled na grad koji se gradi i širi. Noćna panorama iz te sobe je izgledala još čudesnije i sebi priželjkujem da i ovaj put dobijem istu sobu! Na svu sreću, imala sam prilike za "popravni ispit" i da opet dođem u vaš grad i pomalo turistički osetim taj duh koji mi se jaaaako dopadao!