Istorija izbeglištva (6): Status pre svega
U početku nisu postojale jasne instrukcije, a Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Republike Srbije insistirao je da jedino ovlašćeno lice - komesar - može potpisivati rešenja o statusu izbeglica. To je bilo nemoguće fizički odraditi, jer su se rešenja izdavala u četiri primerka, a izbeglice su u sve većem broju pristizale na teritoriju Srbije, piše Dobrica Vulović, prvi komesar Srbije za izbeglice.
Pritisak na gradove
Ipak je, kako navodi, na svoju ruku, dao ovlašćenje saradnicima da mogu potpisivati rešenje, a kasnije to ovlašćenje preneo i na poverenike. Dešavalo se da su saradnici danima i noćima potpisivali na desetine hiljada rešenja, dok su ih poverenici za izbeglice revnosno čekali u hodnicima. Sledilo je pečatiranje rešenja, pa su poverenici svako novo rešenje overavali pečatom.
Bilo je mnogo nedoumica koje su stvarale vlasti Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, jer su insistirali na povratku na njihove teritorije, tvrdeći pri tome da tamo nema ratnih dejstava, navodi Dobrica Vulović, komesar za izbeglice.
- Morali smo da formiramo ekipu saradnika koja bi proveravala te tvrdnje. Postojao je i Institut za žalbe Ministarstvu za Srbe izvan Srbije, pa smo i na taj način smanjili određene previde ili neistinite informacije. Bilo je mnogo kontradiktornih informacija.
Bili smo suočeni sa teškim dilemama koje je trebalo rešavati tako da se poštuju i domaće i međunarodno pravo. Jedna od dilema, gotovo nerešiva, bila je kako rešiti pritisak izbeglica na velike gradove, poput Beograda i pograničnih opština. I tu smo pokušali da uspostavimo najpravičnije kriterijume za nastavak školovanja, socijalno i zdravstveno ugrožene slučajeve, spajanje porodica. Bili smo svesni da se problematika izbeglica savršeno može sagledati, ali ne i rešavati. Mnogo je primera za koje sam znao da rešenja nisu praktična i celishodna, ali se nije moglo drugačije, tačnije nismo mogli naći bolje rešenje.
Kako bi se omogućila određena homogenizacija izbeglica, primenjen je princip češćeg raseljavanja izbegličkih centara, posebno hotela. To je u početku bio problem dok se izbeglice nisu navikle na novu sredinu. Dešavalo se da izbeglice smeštene u lošijem smeštaju izbegavaju bolja ponuđena rešenja.
Divlji centri
Neizvesnost i neobaveštenost, nove navike, sindrom "Moja je muka najveća" 堖remenom je, ipak, svako od izbeglica prihvatio da ga bar jednom očekuje preseljenje iz centra u centar, znajući pri tome da se to ne čini bez nužne potrebe.
U zavisnosti od žestine ratnih sukoba i izvora podataka, varirao je i broj izbeglih i raseljenih, krećući se od 350.000 do 800.000 lica. Terorističke aktivnosti takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, bombardovanje NATO snaga i dolazak Kfora primorali su nealbansko stanovništvo da napusti prostor Kosova i Metohije.
Početkom 2000, u saradnji sa UNHCR-om, na teritoriji Republike Srbije započela je registracija raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Do jula 2001. evidentirano je više od 200.000 interno raseljenih osoba. Prve analize ovih podataka pokazale su da je u Srbiji registrovano 451.980 lica, od kojih 377.731 osoba sa regulisanim izbegličkim statusom i 74.249 ratom ugroženih lica koja po međunarodnom pravu ne ispunjavaju uslove za sticanje statusa izbeglica. Najviše izbeglih je iz Hrvatske (oko 63 odsto), dok je broj izbeglih iz BiH smanjen na 36 odsto.
Bez obzira na mogućnosti za povratak, najveći broj izbeglih i prognanih opredelio se za integraciju u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore i to 60,6 odsto izbeglih i prognanih iz Hrvatske i 59,8 izbeglih iz Bosne i Hercegovine (BiH).
Na teritoriji Republike Srbije registrovano je 408 kolektivnih centara u kojima je smešteno 30.056 lica i to 20.949 izbeglih i prognanih osoba, a 9.107 raseljenih sa Kosova i Metohije. Oko 10.000 osoba se nalazi u "divljim", neregistrovanim kolektivnim centrima, dok su ostali ili podstanari, ili su pronašli utočište kod rođaka, prijatelja.
Kompleksan problem
Najveća koncentracija izbeglih i prognanih lica bila je u Vojvodini, na teritoriji Beograda i opštinama Loznica i Šabac. Raseljene osobe sa Kosova i Metohije su uglavnom smeštene na teritoriji centralne Srbije, a najveći broj bio je u Beogradu, Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, Smederevu, Kruševcu, Leskovcu, Vranju i Kuršumliji. Nakon završetka ratnih dejstava, osim redovnih poslova zbrinjavanja izbeglica, nametnulo se i pitanje trajnog rešavanja izbegličkog problema. Postoje tri osnovna vida trajnog rešenja - repatrijacija u sredine iz kojih izbegla lica potiču, integracija u sredine u koje su lica izbegla, odlazak u treće zemlje.
Izgradnja naselja
Godine 1994. Vlada Republike Srbije i Komesarijat za izbeglice Republike Srbije započeli su sa pripremom Programa za trajno naseljavanje izbeglica na njenoj teritoriji. Već 1997. na osnovu pomenutog Programa, Vlada Republike Srbije otpočinje izgradnju naselja za trajan smeštaj izbeglica. U tu svrhu izdvojena su i značajna budžetska sredstva. Iste godine sličan program na teritoriji SRJ sprovodi i Visoki komesarijat UN za izbeglice, a donator je UNHCR.
Odlazak preko okeana
Jedna od mogućih opcija za trajno rešavanje izbegličkih pitanja bio je i odlazak u treće zemlje. Najveći broj onih koji su se odlučili za odlazak iselilo se preko Međunarodne organizacije za migracije (IOM) i UNHCR-a. Izbeglice su se najviše iselile u Kanadu, Australiju i Sjedinjene Američke Države.
U domenu svojih mogućnosti, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije nastavio je da paralelno radi na ostvarivanju repatrijacije i integracije izbeglica, dva najvažnija i potpuno ravnopravna vida trajnog rešavanja izbegličkog pitanja na ovim prostorima.