Istorija izbeglištva (2): Pucanj uzdrmao planetu
Neposredno posle seobe među iseljenicima je zavladala glad i epidemija, tako da je veliki broj iseljenika ubrzo preminuo. O ovim događajima najviše je sačuvano tekstova koje su napisali monasi učesnici seobe, budući da su oni među retkim pismenim Srbima toga vremena, piše Dobrica Vulović, autor trotomne knjige “Srbija, zemlja izbeglica”.
Toponimi u Ukrajini
– Usledilo je veliko pomeranje Srba na istok – masovnu seobu organizovala je ruska administracija. Srbi su tada naselili delove Ukrajine i Rusije. Prema istraživanju ukrajinskog istoričara Jevgenija Poščenka, i danas u Ukrajini postoje toponimi koji govore o boravku Srba na toj teritoriji. Poščenko dokazuje svoju tezu o naseljavanju Srba u Ukrajini na osnovu velikog broja prezimena koja se završavaju na “ić”.
Od velikog broja naroda, koji su tada zbog istorijskih okolnosti izbegli u Ukrajinu, jedino se Srbi nisu održali. Izvršena je njihova totalna asimilacija. U istorijskim arhivima Ukrajine čuvaju se primerci listova “Nova Serbija” i “Slavenoserbija”.
Sledeći talas izbeglica dolazi nakon pucnja Gavrila Principa na Franca Ferdinanda, kada u Srbiju dolazi veliki broj Srba iz Bosne, pošto je u Sarajevu posle atentata usledio pogrom nad srpskim narodom, zatvaranje radnji, paljenje radionica i ubijanje.
Za vreme Velikog rata, srpski narod i vojska doživeli su najstrašniju golgotu, uključujući i povlačenje preko Albanije. Vlada Kraljevine Srbije formirala je odbor koji je dobio dužnost da brine o zbrinjavanju izbeglog srpskog stanovništva i organizuje njihov prihvat u Skadru, Draču i Sent Medovskom zalivu.
Humanost bez premca
Drugi svetski rat pokrenuo je talas Srba sa Kosova i Metohije, Hrvatske, BiH, kao i iz Vojvodine. Slovenci su takođe pod određenim istorijskim okolnostima morali da napuste svoja ognjišta, a utočište su našli u Srbiji. Oktobra 1941. godine, tadašnja vlada Srbije, formirala je Komesarijat (ministarstvo) za izbeglice, a na njegovo čelo postavila predsednika srpskog privrednog društva Privrednik Tomu Maksimovića. U srpskoj istoriografiji, njegova humanost, dobročiniteljstvo, način na koji je vodio Komesarijat u ratnim uslovima, opustošenim gradovima i selima, predstavlja sinonim reči izbeglica, odnosno humanosti i hrabrosti u njihovom prihvatu i zbrinjavanju.
Kada ga je đeneral Milan Nedić, postavio na čelo Komesarijata, Maksimović je kao uslov postavio da se politika ne meša u njegov rad. Taj zahtev je bio ispoštovan i Maksimović potpuno posvećen zadatku razvija uspešnu aktivnost u prihvatanju i zbrinjavanju preko pola miliona srpskih izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Kosova i Metohije. Posebnu pažnju posvetio je izbegličkoj srpskoj deci, za koju je obezbedio da za vreme rata izuče razne zanate.
Iz njegovog izveštaja srpskoj vladi vidljivo je sa koliko je posvećenosti i samopožrtvovanja brinuo o izbeglicama:
“Spasavati srpske glave bez obzira na lične i materijalne žrtve, spasavati svaki srpski život ma gde se on nalazio, i na prvom mestu spasavati srpski naraštaj, koji će za buduće vekove čuvati srpstvo sa više ljubavi i više požrtvovanja, nego što smo ga mi čuvali…!
Kučana hranili srpski seljaci
Ironija ili ne, Komesarijat za izbeglice Tome Maksimovića prihvatio je 60.000 Slovenaca izbeglica (begunaca) koje je Ante Pavelić, u dogovoru sa Hitlerom, isterao iz Slovenije. Među njima bio je i mali, neuhranjeni dečačić luteranskog porekla, Milan Kučan. Srpski seljaci su ga hranili kozjim i kobiljim mlekom da bi ojačao, a kad je dogurao do predsednika jedne od bivših republika SFRJ, postao je glavna udarna kapisla za raspad tadašnje Jugoslavije. On je koautor krilatice “Srbe na vrbe” i lučonoša rata u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji. Njegov ideološki časopis “Mladina” (urednik je bio Janez Janša), osmislio je gotovo sve političke ideje i ideološke instrumente koji će kasnije lančanom reakcijom stvoriti haos i beznađe, bratoubilački rat, etničke, verske, nacionalne i političke sukobe. Za svoje ideje svakako da je morao imati moćne sponzore, koji su se kasnije pokazali u svom sjaju i bedi.
Otvoreni bezdani
Prema podacima UNHCR-a iz 2017. u svetu ima više od 68,5 miliona izbeglica i azilanata, piše Dobrica Vulović.
– Njihov broj se iz dana u dan povećava, bez naznaka da će se smanjivati u narednim godinama. ako se uzme u obzir veoma visok priraštaj u izbegličkim i azilantskim porodicama, može se očekivati da će ih naredne tri-četiri godine biti pet miliona više, samo u zemljama gde sada privremeno borave. Novi izbeglički bezdani u Aziji i Africi još stoje otvoreni. Milioni ljudi su na kopnu i teret se svakako mora podeliti.
Nažalost, konstatuje Vulović, UNHCR je zbog nedoslednosti svojih misija izgubio autoritet delovanja, posebno u zemljama u čijim misijama su se razvili korupcija, kriminal, politizacija, obaveštajni poligoni za račun pojedinih država i vlada – izgubio je deo svoje humanitarne esencije i slobode delovanja, što će se najviše odraziti upravo na izbeglice.