Utorak 02.04.2019.
02:00
N. S. Preradović - Vesti

Spasao me ljotićevac

T. Trajković
Moju ranu mladost obeležili su rat i fudbal

Podsetimo, čuveni umetnik, rođen u Čačku pre 95 godina, snimio je više od 70 igranih i dokumentarnih filmova i napisao 12 knjiga. Autor je kultnih filmova "Devojka", "San", "Jutro"i "Podne"...

Uskoro počinje snimanje filma o akademiku Matiji Bećkoviću. U rubrici, objavljenoj u "Vikend Vestima", naš sagovornik je pričao o detinjstvu, fudbalu, bioskopima u kojima su se prikazivali filmski hitovi. Jedno kratko vreme je bio u partizanima na Zlatiboru, a kad se vratio kući sačekala su ga dva Ljotićeva vojnika i uputila na preki sud.

Vašljiv u fijakeru

- Na prekom sudu sede ljotićevac pop Dragutin Bulić, jedan četnik, a treći je Nemac. Samo da se malo vratim u prošlost i ispričam jedan štos - ja sam zimi mnogo voleo da se klizam i imao sam neke drvene klizaljke. Mom ćaletu se to smučilo i pošto je često išao u Beograd on mi je kupio prave klizaljke. Tako sam ja imao klizaljke, a zima je u Kraljevini bila perfektna. E, te klizaljke crvenim šalom zavežem za psa i juriš.

- I sad da se vratim na preki sud. Pop koji je bio na prekom sudu i koji je mogao da uradi od mene šta je hteo, upitao me je: "A gde ti je crveni šal?" Uveli su me u neku sobu - tu je bio neki Spaso geometar i pedesetak komunista i svi gledaju u mene. A ja zbunjeno stojim sa svojih 17 godina, još se nisam brijao. Onda mi neko kaže: "Ovo je soba za streljanje." Ujutro se otvore vrata i izađemo Spaso i ja - kad tamo stoji Bulić, pored njega jedan čovek. Bulić kaže tom čoveku: "Antonijeviću, vodi ga." Ovaj me odvodi, čekao nas je fijaker. Ja ga upitam: "Gde ćemo?". On mi je odgovorio: "Pustio te Bulić, rekao čovek da je tvoja majka hranila njegovog sina." Ja sam seo u fijaker, a on mi kaže: "Pređi gore, sav si vašljiv." Eto tako se to dogodilo. Kasnije je pop Bulić stradao od četnika.

- Tokom rata pošto sam bio na železničkoj stanici, bili smo uhapšeni i jedan Nemac nas je saslušavao. Bila je to 1942, ne znam zbog čega su odlučili da nas iz Čačka prebace u Gornji Milanovac. Bilo nas je pedesetak u nekim napuštenim štalama za konje. Nisu nas tretirali, uhapsili su nas čisto da "nešto hapse". Svi smo išli na saslušanje, vraćali se, a onda su mene pozvali na saslušanje i jedan Nemac, onako činio mi se fin, ispitivao je mene. Ima Nemac prevodioca, ali ja mu kažem: "Možemo i na nemačkom." On pita: "Gde ste učili nemački?", a ja ko iz topa "U školi. Gledali smo i nemačke filmove."

Bekstvo u Beograd

- Onda sam počeo da brbljam, pa sam pomenuo i glumicu Zaru Leander i pomenem njenu pesmu. Nemac je počeo da se osmehuje, a meni je laknulo. Onda mi je rekao: "Meni je neprijatno, moram da vas pitam da li ste bili u partizanima?". Ja kažem "Jesam", a on kaže "Možete ići." Ulazim ja u štalu, kad nigde nikog, shvatim da su svi pušteni. Svi otišli za Čačak, samo ja ostao. Stigao je glas do mog oca: "Purišu su zadržali."

U Čačku je bila jedna fina familija, Italijani, pravili su spomenike. I moj otac je krenuo sa tim Italijanom u Gornji Milanovac po mene. Nađu Nemca oficira koji me je saslušavao i pitali ga zašto je samo mene zadržao. On je odgovorio da sam ja jedini priznao i da nije mogao da me pusti. Dobro je da me nisu poslali odmah u logor na Banjicu.

Privatna arhiva
Stari Čačak

- Moju ranu mladost obeležili su strašni rat i fudbal. Igrao sam u čačanskom Borcu, sećam se da smo 1946. dobili Zvezdu sa 2:1. Potom smo igrali u Nišu, opet protiv Zvezde i tada sam igrao katastrofalno. U drugom poluvremenu vratim golmanu loptu, neka gužva, svi gledaju, a ono lopta ulazi u gol. Naravno taj autogol je bio moj kraj sa Čačkom. Morao sam da bežim za Beograd. Ja sam već za čačanski "Glas" pisao i objavljivao na koji način se se onda zapošljavalo. Kaže meni onda predsednik opštine Čačak: "Sad ćemo da te primimo u partiju, jer to je uslov da ideš u Beograd i da počneš da radiš u 'Politici". Moj Bože, da napustim fudbal i moj Čačak, nije mi išlo u glavu, ali gotovo. Dali su mi odelo, cipele, pare i kažu: "Idi". Došao sam u prestonicu i krenuo ka "Politici". Nisam znao gde se šta nalazi. Dali su mi da uradim neku reportažu sa Voždovca o tome da li je proradio tramvaj. Nisam imao gde da stanujem, pa sam desetak dana spavao u redakciji. Čak su me i slikali i objavili to u zidnim novinama. Čovek mlad sve izdrži. Tada su u "Politici" izlazile četiri strane o Titu, svi njegovi govori, nije bilo mnogo prostora za pisanje.

- Neko je sa filma 1947. primetio moje priče, jer ja sam pisao na temu "Kako se zapošljavalo." Zvali su iz "Filmskih novosti" i kažu: "Pošaljite nam Purišu." Ja sam član partije i naravno da sam morao da idem da radim gde bi me pozvali. Upoznao sam čoveka po imenu Mika Popović. On je za vreme Kraljevine Jugoslavije radio kao filmadžija, bio je dosta stariji od mene već je onda imao 50 godina. Radili smo reportaže o fabrikama, snimali smo otvaranje fabrike "Ivo Lola Ribar". Nisam ja snimao, nego je Mika snimao. Sve što znam od njega sam naučio...

Slikareva tuga

Kasnije sam upoznao jednog slikara što je učio u Čačku i on meni kaže da je imao devojku i da se strašno razočarao, jer je pobegla sa jednim nemačkim oficirom. Ispostavilo se da je pobegla baš sa tim koji je mene saslušavao u Gornjem Milanovcu.

Mažnjavali cigare u Maršalatu

Godine 1948. objavljena je ta čuvena Rezolucija Informbiroa, ja sam odmah osetio taj trenutak i zajedno sa Mikom sam napravio film o tom napadu Rusa, ali našao sam lep naslov "Jugoslavija, maja 1949. godine". Ja ne znam ni da li je film negde prikazan, ali je ocenjen u redakciji i svi kažu da je film dobar. Objavljen je spisak dobitnika saveznih nagrada Vlade FNRJ. I Mika i ja dobijamo nagrade. Nas pedesetak u autobusu su vodili u Maršalat. Tito se sa svima pozdravljao. Mika i ja smo gledali hranu, sokove, cigare na stolovima. Mika i ja smo stali u jedan ćošak. Bili su i svi poznati glumci iz Slovenije, Hrvatske, Beograda. Mika i ja samo mažnjavali cigare i stavljali u džepove...

Sutra - Hapsili me i Amerikanci

2021 © - Vesti online