Srbin optužen za ratne zločine (6): Ništa nije vrednije od života

Priznaje, ipak, da sebi nikada neće moći da oprosti što je naivno verovao da će do kraja boravka u Benkovcu uspeti da obezbedi sigurnost Hrvatima u Podgrađu.

- U septembru 1991. nekoliko dana po dolasku, otišao sam u Podgrađe i susreo se s jednim od najbogatijih i najuglednijih ljudi tog mesta, Nikolom Žilićem. Sinovi su mu ranije otišli u Zadar, što sam apsolutno razumeo, a on je ostao sa suprugom Janjom i 12-godišnjom ćerkom. Dugo smo razgovarali, gotovo svaki dan sam dolazio i uveravao ga da utiče na ostale Hrvate da ne napuštaju svoje domove, jer nikome nije u interesu da oni odu. I dalje me proganjaju njegove reči: "Zorane, samo tebi verujemo. Ako kažeš da idemo, mi ćemo otići. Ništa nije vrednije od života." Tada sam mu govorio ono u šta sam bio apsolutno i tada i sada uveren, a to je da većina Srba ne mrzi komšije Hrvate i da ne žele da oni napuste domove. Nažalost, uvek ima budala, a sebi ne mogu da prežalim što ga nisam drugačije savetovao. A imao sam priliku za to, 19. marta 1992. godine, samo dva dana pre nego što će brutalno biti ubijen - priseća se sagovornik "Vesti".

Zoran Tadić kaže da je posle događaja u Škabrnji na benkovačkom ratištu bilo relativno mirno, bez oružanih sukoba većeg intenziteta. Slično je bilo i kad je reč o održavanju mira u onom delu koji je bio pod kontrolom Srba.

- Nažalost, kretena je uvek bilo. Najpre je u selu Pristeg brutalno ubijen stariji bračni par Kuzmanović. Jedva sam namolio jednog inspektora da krene sa mnom i vojnom policijom na uviđaj. Uviđaj smo profesionalno obavili i ustanovili da je ubica najpre na kuću pucao iz "ose", a zatim je upao. Prvo je pucao u dedu koji je ležao, a zatim u ženu koja je ložila vatru. Veoma brzo sam u selu našao ljude koji su prepoznali napadača i on je u ekspresnom roku uhapšen i prebačen u Vojni zatvor u Banjaluci. Posle sam čuo da je osuđen na samo četiri godine zatvora i to zato što je ustanovljeno da je psihički oboleo, ali meni je savest bila čista - kaže Tadić.

On dodaje da je i nekoliko dana pre ubistva Nikole Žilića u Podgrađu došlo do incidenta kada je jedan pijani vojnik oko jedan po ponoći video upaljeno svetlo u kući starijeg bračnog para.

- Zaboravio sam ime tog čoveka, ali žena mu se prezivala Mimić, rodom je iz obližnjeg sela Bukovića. Sledećeg jutra celo Podgrađe je bilo na nogama, spremno da se evakuiše. Ubeđivao sam ih i bukvalno molio da ostanu zato što je reč o incidentu koji je počinila budala. Da bih ih uverio da to stvarno mislim brzo sam našao tog rezervistu. Ispostavilo se da je bio iz Vojvodine i da je to učinio pijan. Dovedem ga u selo i nateram da se izvini, a zatim ga pošaljem nazad ka Srbiji. Pritom, i njemu je tada iskreno bilo krivo šta je uradio. Ali, ljudi su bili opravdano uplašeni. Seo sam sa Nikolom i on me je u četiri oka pitao: "Zorane, molim te, reci nam da li da ostajemo ili da bežimo?" Ne mogu da prežalim što mu tada nisam rekao suprotno, da idu, već sam mu odgovorio: "Nikola, ako ti odeš, svi će otići. Veruj mi."

Nikola Žilić je ubijen 21. marta 1991. godine u večernjim satima. Po priči njegove žene Janje, grupa rezervista se pojavila pred kućom oko 21 sat i izvela Nikolu i stavila ga pred zid dvorišta. Pucali su mu u glavu.

Trag odao ubicu

Tadić je za "Vesti" opisao i uviđaj nakon ubistva Nikole Žilića.

- U Podgrađu sam se pojavio već u šest ujutro sa Aleksandrom Dračom, pripadnikom Državne bezbednosti. Počeli smo da razgledamo tragove, a imali smo sreće jer je celu noć padala kiša, pa smo našli tragove patika. Obojica smo bukvalno u isti glas progovorili: "Stevo Ivanišević." To je bio teritorijalac iz Benkovca koji je uvek išao u patikama, a znali su ga i po nadimku "Zlikovac". Uđem u kuću kod Janje, izjavim joj saučešće i kažem ono što mi je i danas na duši - da je trebalo da ih tada posavetujem da odu.

Prvo nije želela da mi kaže ko im je upao u kuću, ali je na moju molbu kazala da je reč o grupi ljudi. Pitam je: "Je l' i Stevo bio sa njima?", a ona samo klimne glavom. Meni je to bilo apsolutno dovoljno. Isto jutro smo započeli potragu za njim, ali Ivanišević kao da je u zemlju propao. Obišli smo i ceo Kožlovac gde je živeo, a zatim i sva druga mesta gde smo mislili da bi mogao da se skriva. Uveren sam da je odmah pobegao za Srbiju svestan šta je učinio. Posle sam čuo da je u Hrvatskoj osuđen na 20 godina u odsustvu, a da trenutno robija u Srbiji, jer je i ovde izvršio neko ubistvo. Ako me pitate, sumnjam da mu ovo nije jedini zločin koji je počinio na teritoriji Benkovca.

Razmena vatre

Istražujući incidente u kojima su napadani Hrvati, Zoran Tadić kaže da se često susretao sa opasnim situacijama.

- Misim da je početkom 1992. godine u Rasteviću otvorena vatra na kuću Mileta Klarice ili Klarića, zaboravio sam mu prezime. Utvrdili smo da su zločin počinili otac i sin Olujić koji su te noći pokušali da ih opljačkaju, čak su ukrali nekoliko ovaca. Kada smo ih locirali počeli su da pucaju na nas i u uzvratnoj vatri otac je ranjen, a obojica su uhapšena - ispričao je Tadić.