Mišel Uelbek - Ljubav ne postoji

Ljubav, ljubav

Sipljivi starci su na platnu velikom
Gledali, odsutno,
Loš snimak svingera u bludu dubokom.
Priče nije bilo.

Eto, rekoh sebi, tog lica ljubavi,
Eto pravog lica.
Kad zavodljivo je, uvek te zatravi,
Sve drugo je trica.

Tu sudbine nema, tu nema vernosti,
Privlače se tela.
Bez vezivanja i bez trunke milosti,
Strast ih obuzela.

Neka su privlačna, stog biće voljena:
Poznaće orgazam.
No mnoga, sveg sita, već ne taje, bedna,
Nijedan fantazam.

Tek gluvu samoću koju satiraće
Žud žena razvratnih.
Tek izvesnost jednu: „Ovo mene neće“.
Drama beznačajnih.

Umreće sigurno, ah, razočarani,
Bez lirskih uzleta.
Do koske razvivši samoprezir, strani,
Tuđi misli leta.

Obraćam se svakom kog ljubili nisu,
Nisu milovali.
Obraćam se svakom što tuđin je seksu,
Koga pol ne gali.

Ne bojte se, druzi, to je beznačajno:
Ljubav ne postoji.
Gruba je to igra, žrtve ste slučajno.
Igraju se svoji.

Sučeljavanja 

I ko tome je kriv, ukoliko nam do te mere ljubavi treba?
Ukoliko ne uspevamo da se sasvim i neopozivo prilagodimo
Svetu opštih razmena dobara
Koje bi tako zdušno da prihvatimo
Psiholozi, a s njima i svi ostali?

I ko tome je kriv, ukoliko nam do te mere treba snova?
Ukoliko delić još neutvrđen naše psihe
Ne uspeva nikako da se zadovolji
Skladnom upotrebom naših popisanih poriva –
Četiri do pet njih, maksimalno?

I ukoliko nam treba da verujemo u nešto
Što nas premaša, što vuče nas unapred, i gde istovremeno mir svoj nalazimo,
Ukoliko nam treba sreća koja ne može ničim da se izračuna,
Unutrašnja snaga koja raste u nama i ne mari za ono što odrediti se ne da
Koja se u nama razvija i daje našem postojanju njegovu neotuđivu vrednost, korisnost i smisao

Ukoliko nam treba da se istovremeno krivim osećamo,
Poniženim i nesrećnim jer nismo više od onoga što jesmo,
Ukoliko nam zaista treba to sve e da bismo se osećali kao ljudi,
Šta dalje?

Vreme je da se okanemo svega.