Ovacije na Brodveju

Radoholik je i perfekcionista, a mediji su ga prozvali Markom Kraljevićem srpske mode. Ipak, Bata voli skromno da kaže su red, rad i disciplina ključ svakog uspeha.

Ljubav prema dizajnu

- Rođen sam 12. marta 1971. godine u Beogradu. Odrastao sam na Miljakovcu, a Osnovna škola "France Prešern" u koju sam išao iznedrila je mnoge vredne i poznate ljude. Tu su u školu išli Zorana Pavić, Divna Ljubojević, Ivan Ivanović, svi mi smo odrastali zajedno. Kao dete sam bio radoznao, stalno sam nešto spajao, prepravljao, oblačio lutke koje su izgledale kao žive žene. Oduvek sam želeo da upišem srednju dizajnersku školu. Međutim, svi moji u kući su ekonomisti, i roditelji, i sestra Dragana. U to vreme kada sam ja stasavao za srednju školu, dizajnerska je bila lepa, ali to nije bilo kao sad - kad je opšta pomama za dizajnom.

- Mojim roditeljima ideja da im sin krene u srednju dizajnersku bila je krajnje apstraktna - tako da sam upisao Srednju mašinsku školu. Sve vreme sam bio nekako zarobljen, znao sam da će moda biti moj životni poziv. Nakon srednje škole odlazim u vojsku u Lađevce, a kad sam se vratio trebalo je odlučiti koji fakultet ću upisati. Moja želja bio je Fakultet primenjenih umetnosti i roditelji su shvatili da je to moj konačan izbor. Podržali su me i to mi je bio vetar u leđa. Po ceo dan sam slikao i crtao pripremajući se za prijemni. Imao sam kratak period da se spremim, tako da sam prijemni položio iz drugog puta. Bio sam najbolji student, sa sve samim desetkama.

Diplomirao sam na savremenom odevanju kod profesorke Mire Žegarac. Na studijama smo imali predmet tekstil, gde je moj talenat prepoznala Gordana Ćirić-Krstić i dovela me u Centrotekstil.
- Tako dolazim na njeno mesto, a ona prelazi da predaje na fakultetu. Tu je nekad radio čuveni Aleksandar Joksimović, zatim Ingrid Huljev, sve sama velika imena tadašnjeg dizajna. Ceo Centrotekstil bio je povezan s fabrikama koje su radile po Srbiji. Imao sam sreću da radim u takvom sistemu i da učim od odličnih dizajnera. Radio sam ceo proces proizvodnje od ideje pa do konstrukcije, odabir materijala, konaca - imao sam sreću da sebe postavim kako treba.

Indija kao nadahnuće

- Prva moja revija bila je na beogradskom Fešn viku. Doduše pre toga sam radio neke kostime za film, neke manje revije, ali to je bilo više studentski. Dakle prva zvanična revija Individual bdž Bata Spasojević bila je pre 20 godina. Sećam se, prvi moj posao je bio omnibus "Mađija" u kome su bili velikani srpskog filma - Bata Živojinović, Dragan Zarić, Ana Sofrenović, Dejan Lutkić, Irena Mičijević, Olivera Marković. Da se vratim na prvu reviju, zvala se Njenj spice ili Novi začin i bila je inspirisan Indijom. Dosad je bilo i ručnog rada, ali to je bio spoj tradicionalnog i futurističkog. To sam u startu sebi postavio kao imperativ.

- Bilo je u mom radu mnogo revija, gde sam sazrevao kao dizajner, a 2011. godina je svojevrsna prekretnica jer sam te godine održao svoju prvu reviju u Sjedinjenim Američkim Državama, na Nedelji mode u Majamiju. Tamo sam se našao zahvaljujući banjalučkom Sajmu mode koje je održan krajem 2010. godine. Bet Sobel iz Fešn vika Majamija posetila je Banjaluku i tamo pratila izlaganja dizajnera iz celog regiona. Nagrada za najboljeg, po njenoj oceni, pripala je meni i tako sam osvojio učešće na modnoj reviji u Majamiju koje inače košta 10.000 dolara. Tu sam prikazao mušku i žensku kolekciju. Na toj reviji bili su ljudi iz cele Amerike, naročito iz Njujorka. Bila je oštra konkurencija, kreatori iz celog sveta, a najviše iz Evrope i Amerike, ali sam uspeo da dobijem laskavu nagradu International Rising Star.

- Osvajao sam mnogo nagrada i Zlatne košute, Zlatni prsten, ali mi je ova posebno draga jer to nije bilo priznanje samo meni, nego i Srbiji. Tu je pored mog imena pisalo i Srbija i to ima poseban značaj. Nakon 2011. godine kad sam nakon Majamija posetio Njujork, pet godina kasnije 2016. godine predstavio sam svoju kolekciju na Nedelji mode u Velikoj jabuci. To mi je je bio veliki profesionalni izazov. Svoje modele sam predstavio u jednoj prelepoj katedrali u Sohou. Reakcije publike bile su izvanredne, a i kritike su bile odlične. Moja revija se na zvaničnoj stranici ovog prestižnog modnog spektakla kotirala pre revija Majkla Krosa i Done Karan.

Oblači lepotice

- Te iste godine u Americi sam imao još jednu veoma uspešnu reviju na Brodveju. Predstavio sam svoju kolekciju kombinacija kože, svile i džinsa, a inspiracija cele kolekcije mi je bila naša poznata manekenka Tamara Bakić, uvek svoja, savršeno obučena, vanvremenska žena. Sećam se tog oduševljenja publike nakon njenog nastupa, to su bile ovacije. Njena pojava, hod, stav sve je to očaralo gledaoce. Vest o toj reviji je prenelo 30-40 američkih portala.

- Više od 10 godina sarađujem sa kompanijom Miss Yu, koju vodi Vesna Jugović de Vinča. Pre dve godine u okviru u okviru manifestacije Serbia Fashion Dadž predstavio sam svoju kolekciju Beli anđeo. Revija je održana u srpskoj rezidenciji, koja je prelepa. Tema Belog anđela inspirisana čuvenom freskom iz Mileševa je zaista fenomenalna. Beli anđeo postaje simbol Evrope i sveta. Prvi televizijski signal koji je iz Evrope poslat ka Americi bio je upravo Beli anđeo. Među prva tri signala koja su poslata sa Zemlje u svemir bio je opet Beli anđeo. To je simbol koji je prepoznat svuda u svetu. Ideja je da ta kolekcija živi i da se dopunjava. Čak sam negde u spisima pročitao da Italijani Belog anđela smatraju početkom renesanse. Inače, u kompaniji Miss Yu sam konsultant kad su modna snimanja u pitanju, potom pravim specijalne tematske kolekcije na temu na primer Grčke, Rima... Sa devojkama lepoticama radim taj modni deo jer pored toga što je reč o lepim devojkama, nastojimo da ih usmerimo i kada je moda u pitanju.

- Lepo je jednom prilikom veliki Mića Popović rekao da dizajneri koji su se školovali i završili akademije treba da idu jednom stranom ulice, a svi oni koji su nadareni treba da idu drugom stranom puta. Pet godina učenja na fakultetu, zatim mukotrpan rad sve to oblikuje jednog dizajnera. Sećam se svojih početaka, ustajanje u šest sati, odlazak u proizvodnju, ceo dan na nogama. U ovom poslu uspeh daju samo red, rad i disciplina. Oni koji misle da je posao dizajnera lak, ustaneš posle 12, nešto kreiraš grdno se varaju. Treba biti Julije Cezar u ovom poslu.

- Danas razni dizajneri niču kao pečurke posle kiše, ima svega i svačega, ali opstaju samo najbolji i najvredniji. Predavao sam i na Megetrendu predmet Savremeno odevanje, oko dve godine. Tamo sam otišao na poziv Miloša Šobajića, a i studenti su me tražili. Bilo je to lepo i korisno iskustvo.

Smatram da je u garderobi bolje imati dva-tri skuplja komada, uslovno rečeno, pa onda kombinovati sa jeftinijim komadima nego kupovati pošto poto jeftinu odeću koja se uništi posle nekoliko pranja.

Krojačice iz snova

- Mislim da su se osamdesetih godina muškarci i žene pažljivije odevali, žene su bile onako skockane, šik. Danas sve nekako ide ka mas-produktu. Devojke od 18 godina ne bi trebalo da se oblače kao da im je 30 godina, sve u svoje vreme. Ponekad mi se čini da je dan zamenjen za noć, štikle i jaka šminka usred bela dana. Imam dobar tim i vredne saradnike koji me prate. Svi znaju svoj deo posla i nema nikakvih problema. Vredni krojački tim koji čine tri dame Olgica, Mira i Velinka tačno znaju šta hoću i verno prate moje ideje. Velinka u šali zna da kaže da je moja rođena krojačica.

Kako sam upoznao Miću Popovića

- Sećam se bio sam druga godina fakulteta. Idem tako Knez Mihailovom sa drugaricom kad ono iz zgrade SANU izlazi veliki Mića Popović i ja kažem moram da ga upoznam. Uzmem papir za prijavu ispita stavim preko indeksa i pravac za Mićom. Sustignemo ga i tražim potpis, a on iz jedne linije nacrta svoj portret. Tako sam upoznao Miću.

Pogled na Hram

- Vernik sam, to nam je porodično, odlazim u crkvu, molim se Bogu, a slavimo Đurđevdan. Moji roditelji žive na Kosmaju u blizini crkve tako da smo često tamo, a i ovde u Beogradu kad sam kupovao stan bio sam srećan što imam pogled ka našoj svetinji Hramu Svetog Save.

Podrška dijaspore

- Veoma bitan segment jeste dijaspora gde sam imao odlične kontakte i podršku ljudi koji žive van naših granica, s kojima sam konstantno u kontaktu i u dogovoru za dalje poslovne planove.

Moj komšija Bata Živojinović

- Odrastao sam na Miljakovcu, ali moji roditelji imaju kuću na Kosmaju gde smo provodili dosta vremena, a prvi komšija nam je bio Bata Živojinović. Mi klinci smo ga obožavali. Uvek je bio srdačan, spreman da popriča sa svima. Sećam se jednom prilikom slušali smo neku muziku, a ja potrčao da menjam pesmu. Drugarica iz sveg glasa vikne: "Hej, što menjaš pesmu, Bato životinjo!" Okrenemo se kad ono stoji Bata Živojinović. Mi se zbunimo, a onda svi prasnemo u smeh. Takav je bio Bata, veliki čovek i glumac.

Ime po dedi

Batin deda Slobodan Spasojević je poginuo 1944. godine prilikom oslobođenja Beograda u Dušanovoj ulici. Ponosan je na dedu, po kome je i dobio ime Slobodan, ali ga svi znaju kao Batu.