Utorak 19.02.2019.
01:00
A. Stanković - Vesti

Dragoslav Šekularac - kraljević i prosjak svetskog fudbala (33): Šou je tamo gde je Šeki

Lična arhiva
Povratak u Beograd: Najvoljeniji je bio kod kuće

- Bio je to kraj jednog razdoblja, ali ja sam se i dalje trudio da pokažem da sam onaj stari. Nikako nisam mogao da se pomirim sa time da u klubu više nisam prva zvezda i da reprezentaciji nisu potrebne moje usluge.

U narednoj sezoni slavio je Partizan, a 1965/66. Vojvodina.
- Bio sam deprimiran. Na jednoj utakmici publika mi je zviždala. To me je dotuklo. Navijači su me uvek voleli, nosili na ramenima, čitave noći stajali i pevali pod mojim prozorom. A sada zvižde. Konačno sam shvatio da je moje vreme u Zvezdi prošlo.

Nije bilo oproštaja, nisu držani govori. Šeki je, ipak, ostao dosledan sebi. Napravio je poslednji štos.

- Igrači su sedeli u svlačionici. Pozdravio sam se sa svima. Onda sam im isključio svetlo. "Bez Šekija, Zvezda ostaje u mraku." Okrenuo sam se i otišao.

Ubi ga Nemačka!

Sledeća Šekijeva stanica bila je Nemačka. Potpisao je za Karlsrue.

- Dobio sam velike pare, ali sam patio za Beogradom. Sve mi je nedostajalo. Naš jezik, naši ljudi i žene, kafane. Nisam mogao da se naviknem na tamošnji način života. I fudbal je za njih samo posao, a ja sam uvek voleo da se zabavljam. Utehu sam pronašao u kocki. Uvek sam voleo se kladim, ali do tada nisam gubio velike svote. U Nemačkoj me ubila samoća, rulet mi je donosio spas. Sve češće sam se vraćao u kockarnice. Igrao sam rulet i gubio u velikom stilu, uvek s osmehom. I bio sve usamljeniji. Niko da me prepozna na ulici, niko da vikne "Šeki", niti da pozvoni na vrata. Svi su gledali svoj tanjir i svoja posla.

Probleme mu je stvarala i neugodna povreda leđa zbog koje je te sezone za nemački klub odigrao svega petnaestak utakmica. Jednog dana, dogovorio se sa Karslrueom o završetku saradnje.

- Osetio sam olakšanje. Na poziv prijatelja otišao sam u Ameriku i kratko vreme igrao u Sent Luisu. Ali, ni tamo nisam bio zadovoljan - liga je bila preslaba za igrača mog kvaliteta i renomea.

Doba romantike

U proleće 1968. Šeki se vratio u Beograd. Gde će nego u Zvezdu!

- Dođem u klub, oduševljen mogućnošću da ponovo zaigram u omiljenom dresu. Trener je moj stari drugar Miljanić. Počnem da treniram, dajem sve od sebe. Ali, Miljan se ne izjašnjava. Mudro ćuti i čeka da sam shvatim da mi tu nije mesto. Danima lupam glavu zašto me neće. Onda pomislim - možda se plaši da ću mu narušiti autoritet kod tih novih klinaca od kojih pravi novi tim. Tu su Džaja, Kule Aćimović, Ostojić, Karasi... Onda jednog dana sretnem Kiku Popovića. Čovek koji me je dočekao u Zvezdi tada je bio "tehniko" OFK Beograda. "Šeki, dođi kod nas. S tobom ćemo igrati lep fudbal."

Karaburmu su te godine napustili Skoblar i Samardžić, mlada ekipa se borila za opstanak. Popović je za nekolicinu starih asova napravio probnu utakmicu.

- Ljudi se krste levom i desnom, u navali pored mladog Ilije Petkovića Bora Kostić, Toza Veselinović, Miloš Milutinović i - Šeki. Kika Popović odluči da zadrži Miloša i Šekija i - krene šou - sećao se Dragoslav Stepanović, u to vreme talentovani bek koji će iz "Ofke" stići i do reprezentacije.

- To vreme koje sam proveo u OFK Beogradu upamtila je cela Jugoslavija. Opet su Šeki i Miloš harali prestonicom, ovog puta u plavom dresu kluba koji je igrao "romantičarski" fudbal. Bili smo magnet za navijače. Zvezda je u to vreme osvajala titule, ali "Ofka" nije silazio sa naslovnih stranica. Bili smo ubedljivo najpopularnija ekipa u državi - uvek je sa velikim zadovoljstvom o danima provedenim na Karaburmi pričao Šekularac.

Kralj Santrač

OFK Beograd je sa Šekijem i Milošem uspeo da sačuva prvoligaški status.

- Kako smo igrali tog proleća vidi se i po tome što je Slobodan Santrač bio najbolji strelac lige - podsetio je Šeki.

I dve lopte nekad malo

Za koga navijaš? Za Zvezdu. A ti? Za Partizan. A gde ste krenuli? Da gledamo OFK Beograd!
Ovakvi i slični razgovori bili su uobičajeni za Beograd. Bilo je sasvim normalno da se na Karaburmi okupi i po 30.000 gledalaca željnih uživanja u fudbalskoj lepoti koju su im donosili Šekularac i Milutinović. To je ono "romantičarsko" doba u kojem su uz ovu dvojicu starih i neprevaziđenih asova stasavali Santrač, Petković, Nino Zec, Turudija, Stepanović, Hodžić...

- Posle toliko godina na Omladinskom stadionu nije srušen rekord u poseti kao u našoj utakmici protiv Partizana. Tog 24. marta 1968. na stadionu je bilo čak 35.000 gledalaca, a bar još deset hiljada ostalo je napolju. Bilo je 1:1, ljudi su uživali jer smo se Miloš i ja trudili da pokažemo sve ono što je u fudbalu najlepše. Nekad smo možda i preterivali, pa bi nam i dve lopte bilo malo, valjda zato što smo osećali da je to naš poslednji ples pred najboljom publikom na svetu. Miloš je ponekad grdio ove naše klince da češće meni dodaju loptu, pa sam znao da ga zadirkujem: "Ti si Plava čigra, ali ja sam ipak beli Pele." Bili su to prelepi dani...

Šekularac je u plavom dresu OFK Beograda odigrao 44 utakmice, postigao pet golova i podsetio koliko će bez njega jugoslovenski fudbal jednom biti siromašan.

Sutra - Dragoslav Šekularac - kraljević i prosjak svetskog fudbala (34): Na meti špijuna

2019 © - Vesti online