Dragoslav Šekularac - kraljević i prosjak svetskog fudbala (21): Vrsni paker, loš strelac
Zbog toga su napadači toliko i cenjeni. Čuvani, gurani, faulirani, često i veoma grubo, oni pronalaze način kako da postignu pogodak. Šutom iz daljine, uklizavanjem, skokom i udarcem glavom u prepunom kaznenom prostoru. Ponekad i naoko slučajno, tako što ih pogodi lopta i promeni pravac, jer su se u pravom trenutku našli na pravom mestu.
Reklo bi se, što je jedan fudbaler veštiji u baratanju loptom, što ima bolju tehniku, snažniji i precizniji šut, lakše će zatresti mrežu.
Tako bi trebalo, ali ne mora uvek da bude. Šekularac je najbolji primer. Bio je jedan od najboljih naših, čak evropskih fudbalera svih vremena, a postigao je vrlo malo golova.
To mu nije predstavljalo neko veliko zadovoljstvo.
- Još u najranijim Šekijevim danima u Zvezdi, na prvim utakmicama pionirske ekipe, moglo je da se opazi da ne završava - akcije pred protivničkim golom. Još tada je s loptom mogao da uradi sve. Da je prenese preko gotovo celog terena i da usput predribla kompletnu protivničku odbranu, ali - golove su davali drugi. On se zadovoljavao da nekome pripremi šansu. Činilo mi se da je u tome nalazio suštinu igre - davno je primetio prvi njegov učitelj Dimitrije Milojević, čuveni čika Mitke.
Proslavio druge
Ta Šekularčeva osobina, ma koliko se treneri trudili da je isprave, vremenom je samo jačala. U Zvezdinom mladom timu u to vreme igrao je izvesni Mladenović, koji se pored Šekija proslavio. Imao je sposobnost da prati kretanje svog druga i da se u pravom trenutku došunja u šesnaesterac. Vrlo dobro je znao da će mu mladi Šekularac, kad proceni da je dovoljno driblao, dodati loptu tako da mu nije bilo teško da zatrese mrežu.
Taj momčić je kasnije nestao, ali dolazili su drugi. I mnogi od njih su koristili Šekijevo umeće da na svoj konto upišu veliki broj pogodaka.
- Tačno je, to su mi mnogi zamerali. Govorili su mi - Moša Marjanović je bio vrhunski kreator igre i pakleni strelac. Mitić i Bobek su redovno postizali pogotke iako su igrali iza isturenih napadača. Ali, ja sam znao da vredim. I želeo sam da izborim mesto među najboljima na svoj način - isticao je.
Tokom prve, debitantske sezone 1955/56. postigao je sedam prvenstvenih golova u dresu Crvene zvezde. Zvuči neverovatno da tokom narednih deset godina tako nešto više nikad nije ponovio! U narednoj sezoni zatresao je mrežu tri, a sledeće godine - samo dva puta. Zatim ponovo tri, pa dva, pa tri gola po sezoni.
Neshvatljivo, kad se zna da je, recimo, mogao podjednako dobro da šutira s obe noge.
Šutirao sve ređe
Udarac mu je izrađen, precizan i snažan. Golmanima je naročito teško bilo ako zahvati loptu iz punog trka posle driblinga. Tada ne bi imali vremena da se pripreme. Lopta bi išla prema njima brzo kao metak, uglavnom bežeći van domašaja njihovih dugih ruku.
- Svaki Šekijev gol udarcem iz daljine bio je spektakularan - prisećao se i njegov prvi trener u najjačem Zvezdinom timu Milovan Ćirić. - To se, međutim, dešavalo retko. Umesto da koristi taj svoj dodatni kvalitet u igri, on se orijentisao na neke druge zadatke.
Slavni Zvezdin trener je imao posebno mišljenje o ovom fenomenu.
- Kad sam ga uveo u prvi tim, glavni kreator igre i dalje je bio Mitić. Šekularac je tada češće davao golove. Već u narednoj sezoni, Rajko mu je prepustio "osmicu" i ulogu leve polutke, a on se povukao u dubinu terena. Šeki se tada potpuno posvetio proigravanju svojih saigrača, kao da je tada potpuno prestao da misli da bi povremeno mogao i da šutne.
I Miša Pavić, pod čijim je vođstvom Šekularac igrao i osvajao titule, imao je slično mišljenje.
- Verujem da je mogao da se proslavi kao strelac. Ali, ma koliko voleo da je lopta često u njegovom posedu, on nikad nije bio sebičan u igri. A rasne golgetere po prirodi krasi ta crta sebičnosti, čak samoživosti u igri. Često znamo da hvalimo igrača koji je postigao dva ili tri gola na utakmici, zaboravljajući pritom da je možda propustio pet izglednih prilika. Šekijev učinak je, međutim, bio nemerljiv. On je vešto i inteligentno gradio naše napade, često uzimajući na sebe mnogo veću odgovornost od drugih, U tome je bila njegova veličina. Prepoznao je da neće biti najbolji golgeter, pa je svoje znanje usmerio u drugom smeru.
Jednostavno rečeno, kao što je svojevremeno primetio Stojan Protić, Šekularac je toliko navikao da ne postiže golove da je i to postalo jedno od obeležja njegove igre.
Lopta na zemlji
Zvezdini treneri i selektori jugoslovenske reprezentacije dobro su znali da Šekularac skoro nikada ne udara loptu glavom. Takve situacije su bile toliko retke da su mogle da se - prebroje na prste.
Veliku ulogu u tome je, naravno, odigrala njegova nedovoljna visina u mlađem dobu, ali i kad je stigao do srednjeg rasta znalo se - Šeki igra samo s loptom na zemlji.
Izbegavao i penale
Još jedna od Šekijevih mana bila je loše izvođenje jedanaesteraca.
Čarobnjak koji je mogao da provuče loptu kroz iglene uši ili da okrene svog čuvara na "petoparcu", još u Zvezdinim pionirima se pokazao kao - očajan penaldžija.
- Često smo posle treninga ostajali da izvodimo penale. Čika Mitke je uveo pravilo - ko ne postigne gol iz jedanaesterca, odlazi iza gola da radi sklekove. Moram da priznam, naradio sam se sklekova u mlađim kategorijama Zvezde.
Da li mu izvođenje udarca sa bele tačke nije predstavljalo veliki izazov ili je nešto drugo u pitanju, tek, mladi Šeki je vremenom dolazio dotle da nije ni probao da prevari golmana, već bi odmah odlazio iza gola da odradi kaznu.
Nije se hvatao lopte ni kad je bio kapiten, ni kad se to od njega očekivalo.
Pred jednu utakmicu u Kupu Jugoslavije, koju je Zvezda igrala sa Spartakom, trener Pavić je rekao da će ukoliko dođe do penala među izvođačima biti i Šekularac. Sudija je dosudio dva jedanaesterca za Beograđane, ali njihov najbolji igrač odbija da šutira. To čine prvo Stipić, a posle Melić. Oba puta golman Spartaka je odbranio i Zvezda je doživela eliminaciju.