Briselski Oskar za srpske čvarke

- Želeo sam da pomognem gradu u kome sam odrastao i da učinim nešto dobro za nekadašnje sugrađane - kaže ovaj Beograđanin.

Jaki razlozi odveli su ga do odluke da se uključi u projekat Ekonomsko osnaživanje žena kroz izradu platnenih torbi Centra za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i vrednosti OKO.

- Odvojili smo deo profita za žene koje su pretrpele nasilje u porodici, pošto su one uglavnom nezaposlene i većinom prinuđene da se iz egzistencijalnih razloga vrate partneru nasilniku. Finansirali smo njihov rad na šivenju platnenih torbi koje su besplatno podeljene građanima na pijaci u Mladenovcu da bi plastične kese, inače velike zagađivače okoline, zamenili ekološkim u cilju zaštite i unapređenja životne sredine. Nadam se da će naš humanitarni model biti podstrek drugim kompanijama za sličnu misiju - objašnjava za "Vesti".

Mišlenova zvezda

O dobrim delima se nadaleko čuje, pa Mladenovčani , "kralju čvaraka", kako ga zovu, odaju priznanje i za upošljavanje 45 radnika u pogonu njegovog preduzeća za izradu čvaraka i svinjske masti u selu Pružatovac nadomak Mladenovca. Zahvaljujući Guberiniću, kažu, to selo je živnulo. On skromno odgovara da zna da danas nema posla, a ljudima je preko potreban, pa čini sve da proširi proizvodnju i obezbedi posao za još radnika.

- Nikad mi nije bio bitan novac već uspeh u onome što radim, i oduvek sam želeo da imam da bih mogao da pomognem onima koji nemaju.

Tu nije kraj njegovih dobročinstava. Svake godine osnovce iz Pružatovca, na Savindan, 27. januara, obraduje sokovima, slanim i slatkim poslasticama. U tom pitomom potkosmajskom selu nastali su njegovi čvarci kao spoj tradicionalne vek stare recepture i ličnog pečata. S ovim draguljem srpske gastronomije trijumfovao je prošle godine u Kraljevskom teatru Park u Briselu nagradom za superioran ukus i kvalitet na prestižnom takmičenju organizacije International Taste and Ljualitdž Institute. Osvojio je zlatne zvezde za mast i čvarke, trasiravši put srpskog proizvoda na evropsko tržište. Svoj uspeh on vidi i kao uspeh Srbije.

- Bilo je glamurozno na tom događaju planetarnih razmera o kome je pisalo čak 120 medija, pa ko do tada nije znao za moje čvarke i Srbiju, sada zna - priča slavodobitnički.

Čvarak se u prestonici EU našao među 10.000 proizvoda iz 180 država, a njihov tvorac u redu poslovnih ljudi iz Japana, Koreje, Irana i niza drugih zemalja. Specijalitet naših predaka, oplemenjen Guberinićevim inovacijama, na svečanoj ceremoniji dodele nagrada prošetao je crvenim tepihom u elitnom društvu svetskih proizvođača hrane. Okićen je Mišlenovom zvezdom koju je davne 1899. ustanovio Andre Mišlen, a danas se nalazi u rangu najprestižnijih kulinarskih priznanja.

Nije sve u parama

- Promenio sam čuvenu srpsku poslasticu, ispostio je, uhrskavio i predstavio žiriju sastavljenom od 99 najeminentnijih svetskih kuvara.

Pred njima je stajala samo posuda sa čvarcima bez oznake proizvođača i porekla, pa su magovi kulinarstva u stvari na slepo ocenjivali miris, ukus, izgled, teksturu i boju i odali priznanje.
Ne s manjim ponosom, Guberinić priča da su njegovi čvarci i domaća svinjska mast, ovenčani sa dve zlatne medalje na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, 2017, a pre dva meseca na beogradskom Etno sajmu hrane diplomom za kontinuirani kvalitet.

Životni put ovog čoveka vrlo je neobičan, ali, kako kaže, uvek trasiran radom. Otkriva nam i zanimljiv detalj da je punom parom radio još kao student. Krenuo je od kazina i stigao do kazana.

- U Beograd sam otišao na Prirodnomatematički fakultet i ostao. Sada već davne 1988. u Beograđanki je bio otvoren prvi "dinarski" kazino u prestonici, a ja kao student Prirodnomatematičkog fakulteta prošao strogu selekciju i četvoromesečni kurs za krupijea na američkom ruletu i blek džeku.

Zarađivao je mnogo više od studentskog džeparca. Posao unosan, ali i naporan. Kako kaže, celu noć je radio, pa u krevet u deset ujutru. Vrteo se u krugu, posao, spavanje, fakultet... Radio je u više kazina i na Crnom moru u letovalištu Mamaji i imao dobre pare.

- Bio sam u tom poslu, kako mnogi kažu, najtaličniji u Srbiji. Mnogo sam novca donosio, pa sam početkom devedesetih dobio ponudu da budem i partner u kazinu. Razmislio sam i shvatio da to nije za mene. Nisam više mogao da gledam ljude koji očajavaju kada ostanu bez ičega. Pala je odluka da se bavim nečim drugim.

Diplomirao je, ali kao što nije krenuo stopama oca ginekologa, tako s diplomom nije počeo u struci, već je zagazio u vode biznisa. Solidno mu je išlo, a onda je pre pet godina saznao da se prodaje pogon za preradu mesa u Pružatovcu i rešio da ga otkupi.

Rizik se isplatio

- Prijatelji su me pitali kuda sam to krenuo, opominjali da su mi deca mala, da mnogo rizikujem. Kum me je pitao da li sam lud, gde ću, kad sam situiran i mogu dobro da živim ceo život. Krila mi je dala supruga Danijela koja me je podržala rečima da zna šta možemo da izgubimo, ali zna i da ja želim i mogu više.

Bio je vrlo svestan da ulazi u poslovnu avanturu. Krenuo je s preradom konjskog mesa, ali posao nije išao kako je želeo, a onda je jednog dana u pogonu naišao na kazan za topljenje čvaraka i to je bio ključ za otvaranje vrata uspeha.

- Rešio sam da u Srbiji, zemlji čvaraka, uđem u trku sa ostalim proizvođačima. Bio je to veliki izazov jer sam znao da treba naći pravi recept za sva čula i pobediti ostale. Nimalo lako, ali nisam odustajao. Nije prošao dan da nisam eksperimentisao s veličinom, temperaturom topljenja, sirovinama jer sve je važno za dobar izgled, miris i ukus. A ako jednom pogrešite, tu je kraj puta.

Počeo je sa petoro radnika u firmi od čega troje u pogonu od 1.850 metara kvadratnih, a danas ih ima devet puta više. Tražeći dobitnu formulu za najbolji čvarak, otkriva kako je imao gotovo 300 eksperimenata i to bez stručne ruke. Sa biroa rada je doveo tehnologa, sa diplomom, ali bez iskustva, a ona je ubrzo otišla na porodiljsko odsustvo, pa je nastavio sam da traga za čarobnim ukusom. Posle svakog eksperimenta je probao, nosio prijateljima i drugim ljudima na degustaciju...

- Izazivao sam sebe da budem sve bolji. Sebi sam rekao ili ću imati kvalitet, ili prestati s proizvodnjom.

Čarobni recept

Prvih 2.400 kilograma čvaraka otišlo je u Makedoniju, ali je osećao da kupcu nije dao pravu stvar.

- Rekao sam mu da vrati ako ne proda jer je postojalo ono nešto što mi je falilo. Priželjkivao sam vrhunski proizvod i radio s najboljim sirovinama, dok drugi prave čvarke tek da se ne baci ono što od svinje ostane. Danima sam razmišljao kako da ostvarim tu savršenost, popravljajući čvarke svake nedelje poput nekakvog alhemičara. Tragao, tragao i u jednom trenutku se u mojoj glavi upalila sijalica. Shvatio sam da im fali hrskavost.

Isprobavajući različite varijante ukusa, uvideo je da kazan u kojem se tope ima nedostatke i istovremeno postao i konstruktor. Kako je potražnja rasla, tako su se i kazani ređali. Danas ih ima 12, a najkvalitetnije slanine za čvarke uvozi od nemačke kompanije Tonnies

Kao što mu je izazov bio da stvori najbolji proizvod, tako je kao novi zadatak sebi zadao širenje asortimana. Proizveo je ljuti čvarak, a kada je od prijatelja čuo da voli "one sitne", uvrstio je i njih u ponudu. Planira još nešto jedinstveno za Srbiju, da se na stolovima hotela, kafea i pabova, kao grickalice umesto kikirikija, nađu čvarci.

- Inovacija koju sam tražio i pronašao, postala je poluga mog uspeha - kaže naš sagovornik.

Po nagrade je krenuo tek kada je bio siguran da će ih osvojiti specifičnim i jedinstvenim ukusom. U prestonicu EU je otišao, kako ističe, tek da potvrdi njihov kvalitet i vrati se kući.

- Nemam snove, samo idem napred - poručuje Gregor Guberinić.

Spremni za Australiju

- Imam veliku familiju, a više mojih bliskih rođaka živi u inostranstvu. Davno sam čuo za "Vesti" i uvek sam ih kupovao kada sam odlazio kod njih. Vaše novine su vrlo čitane u Švajcarskoj gde su mi živela tri strica, a tamo su sada i njhova deca, moja braća i sestre, pa kumovi, ali i u Australiji, gde takođe imam strica. Jedan od njegovih sinova je u Sidneju vrlo uspešan u pekarskoj industriji. Bio sam tamo dva puta i Sidnej znam kao Beograd.

Moj drugi boravak bio je delom medeni mesec, jer mi je brat mi poklonio nezaboravnih nedelju dana u Kvinslendu na koralnom ostrvu Hamilton. Ali, dok smo u EU dobili dozvolu za izvoz na to tržište, u Australiji smo bili u kontaktu sa Ministarstvom agrikulture u Kanberi i za sada nismo uspeli, ali nismo odustali. Mada ih ne uvoze ima ih, ali malo, jer neki ljudi s prostora bivše Jugoslavije koji tamo imaju mesare ponekad proizvedu manje količine čvaraka.

 

Hrono na domaći način

- Nekoliko godina unazad vrhunski stručnjaci vraćaju svinjsku mast u ishranu na velika vrata, tvrdeći da je zdrava. Čvarci sadrže u sebi svinjsku slaninu, kuhinjsku so i mleko u tragovima, a proizvodimo ih bez aditiva i glutena. Uspeli smo da topljenjem dobijemo čvarak sa 25 odsto proteina i ovaj specijalitet naših dedova i baka preporučen je kao deo hrono trpeze za doručak.

Osvojili prodavnice

U Bibliu se dnevno preradi deset tona i za svega četiri i po godine od kada je počela proizvodnja, čvarci su uspeli da uđu u dva velika trgovinska lanca sa 800 marketa i još 1.000 malih privatnih prodavnica. Izborili su svojim proizvodima mesto u rafovima nemačkog Lidla, pa se prilikom otvaranja prvih objekata u Srbiji njegov čvarak našao u istom društvu sa odabranim srpskim i svetskim brendovima.

Radost za kockare

Gregor se priseća da je u Beograđanki bilo deset stolova za rulet i šest blek džekova. Do tada su u kockarnicama u hotelima Jugoslavija, Metropol i Mažestiku mogli da se kockaju samo oni sa stranim pasošem, ali ne jugoslovenski kockari, bogataši, kriminalci, avanturisti...
- Zato su svi su pohrlili kod nas i para je bilo koliko hoćeš - seća se tih dana.