Lice i naličje srpske stvarnosti (4): Čvrsta ruka kao nameštaljka

-To su dva fenomena koja stupaju u međusobni odnos. Prvi od njih je intelektualistički prezir koji, uslovno rečeno, predstavlja lažni otklon od politike, a drugi je prostonarodski prezir prema "rijalitiju" koji se odigrava u Skupštini Srbije - naveo je Tanasić.

On je dodao da su i jedan i drugi fenomen negativna politička i društvena pojava, a one kao i da idu "ruku pod ruku", preteći tako opasnom tendencijom zvanom paternalizam.

- Prva teza podrazumeva da politička dešavanja ne treba da zanimaju obrazovane i uspešne, već su ona rezervisana za sirotinju i dokoni svet, dok druga naglašava da u politiku ulaze samo oportunisti i konformisti - naveo je ovaj filozof i analitičar.

Takva zapažanja se, kako ističe, grade na nekakvom realnom praktičnom iskustvu, ali su zavodljiva, jer navode građane na zaključak da se politikom ne treba baviti, već je treba prepustiti nekakvim tehnokratama ili profesionalnim političarima koji su već dugo na sceni.

- Prevedeno na narodski jezik to znači da Srbiji nije potrebna ni Skupština, ni političke partije, već jedan "gazda domaćin" koji će "lupiti rukom o sto" i "zavesti red". Oko ove opasne autoritarne teze se razvio širok konsenzus, duž cele lepeze političkog spektra od levice do desnice, i svi podjednako traže da se pojavi "domaćin" ili "strani upravitelj", dobrodušni tiranin koji treba narodu da pokaže pravi put. Ovo je jedna podla nameštaljka koja navodi vodu na vodenicu perfidne tvrdnje da je narod u Srbiji taj koji traži autoritete, jer voli "čvrstu ruku". To je u stvari, istorijski gledano potpuno netačno - pojašnjava ovaj filozof.

Tanasić ne spori da je narod kroz istoriju klicao srpskim vođama, ali uvek zato što su ga te vođe podmićivale i plaćale na razne načine.

- Ta navodna zaslepljenost vođom u stvari je koren vukla iz čisto pragmatičnih razloga. Nikada nije bila ništa više od političkog pragmatizma i nastojanja da se iz večito nevoljne političke situacije, izvuče kakva takva korist - smatra naš sagovornik.

Ističe da se danas od političkog dijaloga u parlamentu pravi cirkus. To tumači naumom oligarhijskih krugova da izvrše sistemsku degradaciju Skupštine Srbije i de fakto ukinu tradicionalnu podelu vlasti na zakonodavnu koju čini parlament, izvršnu, odnosno vladu i sudsku.

- Skupštinski rijaliti u stvari ukida političko, pruža opravdanje za uvođenje autokratije i umanjenje prava građana - kaže on.

Lažna demokratija

Neophodno je, prema rečima Tanasića, da građani učestvuju i pitaju se o vitalnim temama u društvu. Tako će se, kako je naglasio, suverenitet vratiti njegovim nosiocima, odnosno narodu u Srbiji.

- Kada institucije budu odgovorne građanima, a ne elitama, tek onda ćemo imati demokratiju. Ovako je na delu samo razgradnja institucija države i lažna demokratija, jer se građani pitaju samo na izborima za nosioce vlasti, a njihova politička volja se zatim sistematski ignoriše, ismeva i omalovažava. To govori da živimo daleko od demokratskih uslova, u jednoj simuliranoj demokratiji u kojoj je Skupština Srbije samo služi kao surogat parlamentarizma - zaključio je on.

Kafana kao uzor

Nikola Tanasić ukazuje da je na Balkanu oduvek kafana bila osnovna i temeljna institucija demokratije, a uz pijacu kao univerzalno mesto demokratskog i političkog dijaloga od antike naovamo.

- Kafana kod nas podrazumeva istinsku kulturu demokratskog dijaloga, naspram Skupštine gde je dijalog simuliran. Umesto da ukazuju na ovu autohtonu demokratičnost društva, predstavnici nevladinog sektora nam proturaju sliku korumpiranih i primitivnih balkanskih političara kao da su evropski političari išta bolji - kaže Tanasić.