Zabava anđela

Tako je bilo do uvođenja hrišćanstva. Potom je nova, veoma ekspanzivna religija nastojala da neznabožačke obrede ili zameni svojima, ili da ih preobrati u svoje. To nije moglo da se izvede naglo, jer je mnogobožačka religija i sve što je išlo sa njom bila u čvrstom jedinstvu sa narodnim bićem. Zato su prvi propovednici hrišćanstva imali mnogo muke i sa igrom.

Već kod Svetog Pavla pronalazi se da je igranje prilikom službe Božje dopušteno, dok je episkop neocezarejski Grgur Taumagurgos od 244. uveo igru u hrišćanske crkvene svečanosti, koje su od tada postale njihov nezaobilazni deo. Moglo se igrati u svim obredima i službama osim pri - svadbama! Igre prvih hrišćana bile su časne i učtive. Praznici posvećeni Bogu priređivali su se u velikim varošima, gde su stanovali episkopi. Muškarci i žene nikad nisu igrali zajedno, nego je svaki pol imao zasebna kola. U crkvi su žene stajale u horu koji je bio ograđen rešetkama, da bi bile nevidljive.

Najvrliji hrišćani okupljali su se i noću pred vratima crkve na bdenija, i tu nastavljali da pevaju i igraju, što su crkveni oci veoma hvalili u svojim spisima. Tako Sveti Vasilije veli da je igra najplemenitija zabava anđela na nebu i bodri svoje čitaoce da je podrže. Ali, malo pomalo, crkvene igre su se izmetnule u pravu raskalašnost i blud.