Srpski vozovi: Krenu po Gregorijanskom, stignu po Julijanskom kalendaru

Šalu na stranu, kašnjenje vozova u Srbiji je redovna pojava, a tako je, kažu, još otkako je kralj Milan 3. jula 1881. godine udarcem srebrnim budakom u ševaru ispod sadašnje Gazele označio početak radova na pruzi Beograd-Niš. 

Usled brojnih problema radovi su se otegli, rokovi su probijeni, a svečani polazak prvog voza odlagan je čitavih petnaest meseci. Konačno, prvi voz je sa tek otvorene Železničke stanice u Beogradu krenuo 23. avgusta (4. septembra po novom kalendaru) 1884. godine, a čitav događaj opisale su i tadašnje Srpske novine: 

Pre osam časova behu na stanici svi pozvani gosti od strane vlade i društva. Prvo je osvećena vodica, a zatim su pozvani gosti zauzeli mesto u vagonima. Tačno u osam sati i 30 minuta krenuo je prvi voz i pozdravljen je pucnjavom 12 topova i klicanjem prisutne publike: sretan vam put; a odmah za ovim vozom krenuo je i drugi. 

Prva kompozicija sa devet dupke napunjenih vagona sa zvanicama iz inostranstva stigla je u Niš po redu vožnje, za 8 sati i 15 minuta, što je za tadašnje vreme bila fantastična brzina (pre železnice, putovalo se dva do tri dana).

Nevolje su, međutim, nastale sa drugom kompozicijom koja je povezla domaće putnike. Krenula je za prvom samo četiri minuta kasnije, a stigla je u Niš sa zakašnjenjem od četiri sata. 

Iako su obe lokomotive uoči polaska poškropljene svetom vodicom, drugoj parnjači to očito nije bilo dovoljno, jer je tokom puta ostala bez vode. Doduše, ni sam mašinovođa nije bio previše umešan. 

Naime, glavni organizator svečane ceremonije, Francuz Amiljo, tadašnji direktor eksploatacije "Srpskih železnica", naprečac je odlučio da upravljanje drugom lokomotivom poveri svom sinu. 

Iznenađen i uzbuđen neočekivanom prilikom, golobradi momak je zaboravio da sipa vodu, pa se cvećem ukrašena kompozicija sasvim (ne)očekivano zaglavila usred cvetnih livada, na otvorenoj pruzi. 

Prizor koji neretko gledamo i dan-danas.