Novinari prodali obraz

- Kad pogledam naslovne strane i informativne emisije na televizijama s nacionalnom frekvencijom, pitam se da li sam normalan i u kojoj zemlji živim. Vidim vlast koja se hvali da je faktor mira i stabilnosti u regionu, a na naslovnim stranama kao da je treći svetski rat, odnosno rat Srbije i njenih suseda. To je potpno sumanuto i šizofreno, ta vrsta simbioze vlasti koja je formalno za mir i medija koje finansira i podržava, dok šire atmosferu ratnog stanja.

Gde vidite uzrok takvog stanja?

- Dobrim delom su doprineli novinari koji su se olako predali i žrtvovali profesionalne standarde, moral, etiku, borbu za istinu i... prepustili se željama. Kao, nekada na Radio-Šapcu kada smo slušali ,"ispunjavamo želje i čestitke" ali vladajućih struktura. Kako se te strukture smenjuju, tako se i želje i čestitke menjaju. Izgleda da je novinarstvo definitivno otišlo na tu stranu i da su mnogi iz branše zaključili da je to mnogo isplativije, nego se boriti za istinu.

Neki od medija su etiketirani kao "poslovnice CIA i NATO". Da li je i NIN svrstan u tu grupu?

-Pošto smo u vlasništvu koje čini po 50 odsto švajcarskog i nemačkog kapitala, ne mogu to da nam pripišu, jer kako god okrenete, jesmo strani plaćenici. Plate zarađujemo novcem koji za kupovinu NIN-a izdvoje građani Srbije, pa smo i domaći plaćenici. A onda se od stranih do domaćih finansijera, lako pređe i u domaće izdajnike. Tako da tu ima svega, a mi samo radimo svoj posao, onako kako bi trebalo da se radi.

Jeste li doživeli napade za napisanu ili izgovorenu reč?

- Ako me niko ne napadne nekoliko dana uzastopno, pitam se radim li posao kako treba. Na napade smo navikli i oguglali, a lakmus papir mi je kad se sredom na društvenim mrežama pojavi naslovna strana NIN-a, a niko se od državnih zvaničnika ne oglasi. Tada pomislim da nismo uboli pravu temu, jer vlasti najviše boli istina i reaguju kad otkrijemo nešto što pokušavaju da zataškaju. Mi drugu reklamu nemamo osim njihovih napada.

Često čujemo kako medijska slika nije bila bolja ni za vreme vlasti DOS-a i Demokratske stranke. Da li je situacija za poređenje?

- Uoči promene vlasti 2012. prešao sam iz "Ekonomista" u NIN. Kao što su "Ekonomistu", kada sam bio urednik, tadašnje vlasti zamerale što ih kritikujemo sada i SNS zamera. Nadam se da ću dočekati jednog dana da neka buduća vlast opet isto zameri NIN-u. To je naš posao, mada nažalost ima previše onih koji će da tapšu državne funkcionere po ramenima i pričaju im kako su najbolji, najpametniji i rade u interesu države i građana, dok je vrlo malo spremnih da ukažu na probleme i šta uraditi da svima bude bolje. Srbija je moja domovina, drugu nemam, niti nameravam da se selim. U interesu mi je da stanje u državi bude bolje, jer ako bude, biće više naših čitalaca. Sa ovakvim standardom i kilavom ekonomijom, sporim rastom standarda i BDP-a, ne mogu da očekujem da se u dogledno vreme, značajnije poveća broj naših čitalaca. Da bi neko čitao NIN, mora dobro da zarađuje, tako da mi je u interesu da se to desi. Zato mi smeta stvaranje privida kako živimo mnogo bolje, nego što zaista živimo.

Da li kao glavni urednik NIN-a doživljavate pritiske i koliko možete da budete samostalni u kreiranju uređivačke politike?

- Za pet i po godina imao sam samo jedan poziv iz kabineta srpskog zvaničnika i to na početku. Bio je na naslovnoj strani sporan naslov intervjua sa ministrom spoljnih poslova, sada premijerom Austrije, da će Srbija morati da prizna Kosovo pre nego što postane ravnopravna članica EU. Zapitani smo šta smo to uradili kad on nije tako rekao. To je, međutim, bila suština njegovog odgovora na direktno pitanje i odgovorio sam da kao glavni urednik imam pravo da stavim naslov, a on ima pravo da demantuje i ako bude hteo, objaviću i demanti na naslovnoj strani. Nije bilo demantija, niti ikada više poziva. Bila je to neka vrsta testa i da sam počeo da se branim i pravdam, pitanje je da li bi telefon zvonio posle svakog sledećeg broja. Ovako smo to rešili, jednom zasvagda.

Od urednika tabloidnih izdanja smo čuli da je tiraž jedini pokazatelj čitanosti i da ljude niko ne tera da kupuju njihov novine. Kako ocenjujete taj argument?

- Slažem se da niko ne tera ljude da kupuju njihove novine, ali vidimo da se država i državne kompanije, ustanove i institucije koje spadaju u velike oglašivače, oglašavaju kod onih koji se po nekoliko stotina puta u toku godine ogreše o profesionalne standarde. Kakva se poruka time šalje i kakvo društvo pravimo, ako država najviše finasijski pomaže one koji šire neprihvatljive pojave na naslovnim stranama, poput psovki i drugih ogavnih stvari.

Politički propagatori

Da li su novinari danas politički radnici?

- Apsolutno jesu i problem je što je novinarstvo izjednačeno sa političkim radom, mada su to dve potpuno odvojene stvari. Jedno je propaganda, a drugo novinarstvo. U našoj profesiji se mnogi lažno predstavljaju kao novinari, a to nisu, jer da bi bio novinar, mora ti istina biti na prvom mestu koliko god bila bolna i koliko god može i privatno i profesionalno da naškodi. Oni koji bi da sebe zovu novinarima, moraju biti spremni da i po cenu otkaza napišu nešto što je istina i za nju imaju dokaz. Da objave i odu po radnu knjižicu, ali je jako malo spremnih na to. Nemamo toliko novinara koliko imamo društveno-političkih radnika i plaćenika. Njima bi bilo mnogo bolje da idu u marketinške agencije, jer to rade u novinarstvu, favorizujući političare i predstavljajući ih u lepšem svetlu. To nisu informacije, već reklame.

"Najevropljanin" sedme sile

- Milan Ćulibrk je završio Ekonomski fakultet u Beogradu, a pre dolaska na čelo NIN-a, bio je glavni i odgovorni urednik magazina "Ekonomist" i "Bankar".

- Savetnik ministra rada Rasima Ljajića bio je 2007. i 2008, a šef beogradskog dopisništva novosadskog "Dnevnika" i ekonomski komentator od 1988. do 2007.

- Dobitnik je niza priznanja, između ostalih, "Reformator godine" NALED za 2011, "Najevropljanin" za oblast ekonomije 2010, plakete za najboljeg ekonomskog novinara PKS 2009. i Kluba privrednih novinara 2010. godine.