Zaboravljeni običaji: Poezija tela

Ime je nastalo od grčke reči "horos", što znači igra zajedno, u društvu. Njen nastanak nije teško objasniti. I danas se dešava, kad je čovek zdrav, dobro raspoložen i veseo, da ne može dovoljno rečima da izrazi šta oseća, nego to čini i samo njegovo biće: oči mu dobijaju naročiti izraz, nesvesno pevuši, a hod mu oživljava. Na mesto mirnog koračanja dolazi skakutanje, a veselom pokretu nogu pridolazi podizanje ruku i nežni pokret celog tela. On počinje da igra.

Na taj način je i nastala orska igra, i na isti način se i danas iznova rađa i osavremenjuje. Kad uz ove osnovne pokrete dođe još i takt, koji upravlja pokretima tela, onda je to već prava orska igra. Postanak joj se već izgubio u dobokoj starini. Da bi se telesni pokreti uredili, kasnije je uveden i ritam, udari koji su davali zvuk - pljeskanje rukama, udaranje drveta o drvo, o metal, ili o razapetu kožu, i njih su pratili pokreti tela. Računa se da će se orskih igara biti dok dok traje i čovečanstvo, ali svaki narod, i pored mešanja i uticaja sa strane, i dalje stvara i zadržava sopstvene igre.

O najranijoj igri uz muziku i u društvu kod Slovena, najznačajnije podatke je dao još monah Ermenrikus Augienzis u 9. veku, gde izričito spominje "Slovenina igrača", kakvi su se u to doba, po svemu sudeći, često mogli videti u Germaniji. Oni su uz svoj narodni instrument, najverovatnije gusle, igrali i pevali. I na slovenskim spomenicima se nalaze rasejani podaci koji svedoče o slovenskom oduševljenju u muzici.

Jedan od najstarijih spomenika slovenske orske igre su staroruski svirači i igrači, predstavljeni na crkvenim freskama iz 11. veka u Kijevu. Jedan svirač tu svira u instrument nalik na harfu, dvojica duvaju u trube, a ostali poskakuju, pri čemu jedan igrač svira i u flautu, a drugi udara u metalne tasove. Nema ostalih sačuvanih slika orske igre kod Slovena u najstarije doba.