Prava Zone iz Prištine

Ovo bi mogao da bude deo čuvenog romana Stevana Sremca, ali nije. Priča o Zoni, zanosnoj kćeri bogatog trgovca, stvarno se dogodila, samo ne u Nišu. Do Sremca je došla zahvaljujući njegovom dobrom prijatelju i slavnom srpskom komediografu Branislavu Nušiću, koji je tih dalekih godina, pred kraj 19. veka, službovao kao konzul u Prištini.

Od njega je i dobio dozvolu da od istinite priče napravi roman, ali da izmeni neke pojedinosti. Priština je tada bila još u sastavu Turske carevine i ličila je na sve njene varoši: krivudavi sokaci, kaldrma i gazdinske kuće u kojima su avlije bile opasane visokim zidovima. Tu se za žensku čeljad odvijao sav život. Osećalo se ljuljanje turske vlasti, ugled se teško sticao, a za tren oka gubio. Srbima je Nušić bio i pomagač i drag gost. A on je najviše voleo da dođe na slatko i kafu kod jednog od najuglednijih domaćina, Zamfira Kijametovića.

Bio je to trgovac poznat sve do Soluna. Njegovi ukućani bi visokog gosta odmah okružili, naročito mlađarija, a među njima i devojče za koje je Nušić odmah video da će izrasti u pravu lepoticu. Beše to Jefrosima, Zona, kako su je od milja zvali, jedno od trinaestoro dece čorbadžijine. Zagledao se u nju i Maksim, sin Koste Gapića, kujundžije i prijatelja porodice Kijametović. Satima bi Zona stajala na pendžeru da ga ugleda kad prođe. A on je prolazio sve češće. O ašiku u čaršiji se već šaputalo, pa su i njihove porodice načule. I, nije im smetalo. Lep su par.

Jednog popodneva Zamfir je svratio do svog prijatelja Koste kujundžije. Doneo pištolj da mu ovaj posrebri. Kako su među prijateljima pale teške reči, nikad se nije saznalo. Tek, Zamfiru izlete kobno obećanje da će Zonu udati i za siromaha, ali za njegovog Maksima nikad.

Čuvena lepota

U svilenoj košulji i šalvarama, jeleku srmom optočenom i tesnom, prištinska Zone mamila je uzdahe gazdinskih sinova i mladih kalfi kad bi mahalom do tetaka prošetala. Tek joj je bila šesnaesta, a o njenoj lepoti se pričalo i van Prištine.