Kolika je snaga kosovskog "ne"?

Odgovor na to pitanje verovatno treba tražiti u zapadnim centrima moći, gde se, možda, u ovom trenutku preraspoređuju snage i definiše može li i ko će, kada i kako, pokušati da stavi tačku na slučaj Kosovo. 

Beograd je svoje rekao - vratiti stvari na tačku s koje je pokrenuta spirala - kako reče ministar Lajić - ludila, a počev od uvođenja 100 odsto taksi za robu iz Srbije.

Što se tiče druge strane, sve što je potegnuto, uz vraćanje stvari miljama unazad u odnosu na ono odakle je poceo dijalog, uvođenjem taksi, pa demonstracija sile na severu KiM i kao vrhunac - performans premijera Rame i Haradinaja u Peći uz "vreme je za san o ujedinjenju" - sve to moglo bi da bude odigrano po sceriju iz koga se Brisel, kao nedorastao izazovima, isključuje iz dalje medijacije u dijalogu Beograda i Prištine. 

Ukoliko Priština ipak posluša poziv američkog državnog sekretara Majka Pompea oi povuče tarife koje je uvela na robu iz centralne Srbije i BiH, to bila potvrda da Vašington igra najznačajniju ulogu, bar kad je o Prištini reč, pa možda i ambiciju da preuzme ključnu ulogu u odnosima Beograda i Prištine.

Haradinajev savetnik Arifi je danas rekao da će vlada u Prištini pre pasti nego što će povući odluku.

Pitanje je sada kolika je snaga tog "ne". 

I koliko je to "ne" stvarno "ne" Vašingtonu, imajući u vidu da ni Priština, a onda i Tirana, nisu mogle ni otići tako daleko bez podrške ili znanja Vašingtona. 

Kako god, dalji potezi Prištine u toj igri pokazaće stvarne namere Vašingtona.

Što se Srbije tiče, ona nastoji da iskoristi svaki prostor na međunarodnoj sceni, kako bi ubedila centre političke moći da bez ustupaka nema dogovora i rešenja.

Kao što je, uostalom, više puta, pa i ovih dana, ponovio predsednik Aleksandar Vučić, rešenja nema bez Srbije i ultimatumi neće naterati državu da prizna kosovsku nezavisnost.