Kuvar, stolar i umetnik

I pored toga, želi da se vrati u Srbiju i da živi u Ćupriji, zavičaju svoje majke Miroslave. Možda već naredne godine. Njegova rođena sestra Ljiljana Bendići, pak, voli sve što je italijansko, jer je udata za Anđela, s kojim ima sina Đuzepea i kćerku Miru.

- Sestra ne može da zamisli dan bez špageta. Ja se, ipak, držim one narodne "svuda pođi, kući dođi". Sem toga, Srbin sam sto posto. Majka Miroslava je iz Batinca kod Ćuprije, a otac Velimir iz okoline Leskovca. Bili su prosvetni radnici u Bosni, gde su se upoznali i zavoleli. To je "stori" na bosanski način - šali se Dragan.

U Italiju je otišao da bi sestri i zetu pomogao u restoranu. Onda se pre 13 godina zaposlio u najelitnijem restoranu Pešolino Do. Iako je bio zadužen za pripremanje predjela i pečenje ribica i lignji, što pre toga nije radio, posle samo nedelju dana dobio je da sam radi departo.

- Najznačajnije stvari u kuhinji mogu da rade samo članovi familije. Ali kada nešto želim da naučim, savladam sve prepreke. Doduše, na poslu provodim mnogo vremena. Ponekad i po 12 sati, a preko leta i do 15 - kaže Dragan.

Kulinarstvo nije jedino čemu se sam naučio. Još dok je radio u zetovljevom restoranu sakupljao je palete i počeo od njih da pravi delove nameštaja. Pošto se veoma zainteresovao za to, kupovao je časopise da bi što bolje savladao izradu nameštaja, a potom je kupio i mašine. To mu je omogućilo da stan uredi po svojoj želji.

Kada je i to završio nije znao kako da provodi slobodno vreme. Kupio je blok i dve olovke i počeo da crta. I to "Tajnu večeru". Uvek su ga, veli, u životu stimulisale samo teške stvari. Onda je počeo da koristi tempere, vodene boje, pa tuš, lak za nokte...

- Nikad nisam išao na kurseve, niti me je neko učio da slikam. Volim da eksperimentišem, a dosta sam i samouveren, pa uvek ostvarim ono što zamislim. Probajući razne tehnike, uspelo mi je da uzdužne linije predstavljaju nečiji lik. Kada se slika gleda iz blizine, vide se samo linije, a što se više udaljavate od nje lik postaje sve jasniji. Takođe, iz koga god ugla neko pogleda lik, oči gledaju u njega - pojašnjava Dragan.

Slikar koji obećava

Njegova originalnost motiva i tehnike vidljiva je na svakom njegovom delu. Kod njega je sve drugačije. Svaka njegova slika šalje važnu poruku, a pogled mora nešto da kazuje, da odaje tugu, zamišljenost, sreću. Zato su mu najvažnije oči.

Učestvovao je na dosta izložbi, a njegovi radovi trenutno su izloženi u jednoj galeriji u Belgiji. Januara naredne godine biće jedan od 30 slikara koji će dobiti zvanje Umetnik 2019. godine.

Reč je o umetnicima koji obećavaju, na koje treba da se računa.

- Posle izložbe u Milanu, Voktorij Zgarbi, jedan od tri najbolja likovna kritičara, dao mi je veoma pohvalnu ocenu. Moje slike procenjene su na po nekoliko hiljada evra. Voleo bih da učestvujem i na nekom konkursu u Srbiji, jer bih tada znao kako bi tamošnji ljubitelji slikarstva procenili moja dela - zaključuje Dragan i dodaje da će prvu samostalnu izložbu imati naredne godine u Palermu.

Mentalitet

Dragan kaže da su ga u Italiji odlično prihvatili, ali da je to ipak drugi mentalitet, druga kultura, običaji, kuhinja. Italijani su mnogo zatvoreni, nisu srdačni kao Srbi.

- Ovde ljudi hodaju nasmejani, vidim sjaj u očima. Tamo ne vidim ništa. U početku sam prijatelje pozivao na ručak, na večeru, a mene niko nije pozvao, jer oni nemaju takav običaj. Najviše mi nedostaje druženje kakvo postoji u Srbiji - iskren je Dragan.

Nesuđeni šahovski majstor

Posle saobraćajne nesreće, naš sagovornik je dugo morao da nosi gips. Da bi prekratio vreme, počeo je da igra šah, koji je voleo odmalena. Osvajao je pehare, a od Olimpijskog komiteta dobio je priznanje kao najbolji igrač provincije. Trebalo mu je samo osam bodova da postane majstorski kandidat, ali je morao da počne da radi i više nije imao vremena da igra šah.