Epidemija pisanja u Srbiji (5): Zar i ti, sine Đuro?

Bilo je to odmah posle beogradskog Sajma knjiga i većini u studiju je bilo jasno da je Brega pomislio na novopečene pisce koji koriste trenutnu medijsku popularnost da bi ostavili traga i u sferi pisanog stvaralaštva.

Malo je poznavalaca istorije književnosti pa da stignu da svim zastupnicima teze da knjige ne treba da piše svako, odgovore nabrajanjem svih onih velikih književnika koji su sticali obrazovanje iz medicine, prava ili pak samouki ušli u istoriju svetske književnosti. Tako da se čini bespotrebna argumentacija Vesne Dedić, autorke popularnih i čitanih romana, da ne vidi zašto njoj kao diplomiranoj profesorki književnosti, osporavaju pravo da objavljuje knjige.

Ali, tako je kada si žena, pa još novinarka, pa još doterana. Ne može tu da ima mesta za talenat i ljudi često i ne pročitajući nijedan naslov već imaju zauzet stav da nešto ne valja ili valja, već samim tim što je autor došao iz druge profesije.

Ne mogu svi da budu Isidora Sekulić. Uostalom i velika književnica, izuzetnog znanja i obrazovanja, svojevremeno je dočekana na oštricu noža najslavnijeg kritičara Jovana Skerlića. Onog koji je "mračio i oblačio", koji je jednom svojom rečenicom mogao da vine u nebesa ili da zakopa pisca zanavek.

- Ne samo među ženama koje su pisale i koje pišu u srpskoj književnosti no i među ljudima, gđica Sekulić predstavlja određen intelektualan tip. Ona je čista intelektualka. To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Sve se na ovom svetu plaća, pa i superiornost duha. Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze dobri pisci - pisao je Skerlić, strah i trepet za književnu čaršiju.
Isidora je ipak istrajala i pokazala da su "Hronika palanačkog groblja" i "Pisma iz Norveške" nadživela otrovno Skerlićevo pero.

Drugim rečima, vreme. Vreme je samo tačan i istinit sud. Koga vreme potvrdi taj se imao zašta hvatati tastature.

Sestra "laka", brat "težak"

Mirjana Jakovljević, poznata pod pseudonimom Mir Jam, bila je pisac lakih ljubavnih komada između dva svetska rata. Živela je udobno od svog pisanja, a i stotinak godina kasnije njene sladunjave priče ekranizovali su poznati srpski režiseri i obarali rekorde u gledanosti. Da li zbog toga treba ječati nad odsustvom duha srpskog gledaoca? Ne, nego pustiti da mlade čitateljke, podstaknute gledanjem "Ranjenog orla" krenu prvo da čitaju, potom da se raspituju o samoj autorki i da na kraju dođu i do njenog rođenog brata - Stevana Jakovljevića. Verovatno jednu od najboljih svedočanstava o Prvom svetskom ratu i srpskom mentalitetu i naravi - "Srpska trilogija" - danas je teško naći u knjižarama. Za početak, dok čekamo da se obnovi izdanje Trilogije, pogledajmo film "Zaspanka za vojnike", rađenog po delu biologa, univerzitetskog profesora i rektora Stevana Jakovljevića.