Ponosna na učenike i dedu
Preuzela je diplomu i luksuzno izdanje knjige "Godišnji običaji u Srba", dok će putovanje na Krf, za đake verovatno najinteresantniji deo nagrade, mladi laureati iskoristiti sledeće godine.
U nagradi koja im je dodeljena ima mnogo simbolike za nastavnicu Milanu pod čijim mentorstvom su učenici dopunske škole mobilnim telefonom snimali svoja razmišljanja na zadatu temu i na kraju pretočili u četvorominutni film. O tome je govorila dok je bila gost "Vesti", u našem beogradskom dopisništvu.
Milanina majka Grozdana Cvetković bila je takođe nastavnica srpskog jezika i ćerku je s puno ljubavi uvela u magični svet lepe i negovane rečenice.
- Sve što sam naučila o jeziku naučila sam od majke Grozdane. Ona je izuzetno volela rad s decom i uvodila ih predano, kao i mene, u svet srpskog jezika. Mogu da kažem da me je jezik moje majke pratio kroz život i usmeravao ka "Jeziku moje majke" - priča Milana.
Grozdana Cvetković je za svoj rad i rezultate koje je postizala sa učenicima dva puta nagrađena Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, a sada je praksu posvećenog pedagoškog rada nastavila i njena ćerka.
Milani nije bilo teško da kao mentor podstakne đake na razmišljanje šta za njih znači maternji jezik i kako bi taj osećaj najbolje opisali: da li su to priče koju im majka čitala pred spavanje, pesme koje je pevušila ili...?
Deca su je tako dobro razumela da su iznoseći svoje emocije i razmišljanja zaslužila prvu nagradu na konkursu u okviru projekta Dani slovenske pismenosti.
Simbolika se tu ne završava. Prelistavajući knjigu "Godišnji običaji u Srba" nastavnica Milana je na stranicama luksuznog izdanja videla ime svog dede po ocu, protojereja-stavrofora Dragutina M. Đorđevića, dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti dobitnika Vukove nagrade.
- Deda Dragutin bio je etnolog i folklorista, koji je tokom većeg dela svog života radio na prikupljanju narodnog stvaralaštva i proučavanju života ljudi u leskovačkom kraju - kaže s ponosom u glasu Milana Rakić.
Priređivači knjige "Godišnji običaji u Srba" koristili su delove iz nekih od 400 naslova Dragutinovih radova i to uredno naveli kao izvor.
Kad se zaokruži priča, moglo bi se s pravom reći da je nagrada i u realnom i u simboličnom smislu otišla - u prave ruke.
Prva nagrada u dijaspori
Emilija, Tijana, Simeon, Teodor i Lazar su pod mentorstvom Milane Rakić, u svojoj uzrasnoj kategoriji osvojili prvu nagradu za film na međunarodnom konkursu Jezik moje majke, u organizaciji Pravoslavnog dečjeg časopisa "Svetosavsko zvonce" i Srpskog odeljenja Javnog međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda iz Moskve, a u okviru projekta Dani slovenske pismenosti.
Oni su kroz kraću filmsku priču govorili o značaju negovanja i prenošenja maternjeg jezika na nove generacije srpske dece u dijaspori. Prema rečima Radmile Mišev, glavnog i odgovornog urednika "Svetosavskog zvonca", ovo je prvi put da je prvu nagradu osvojio neko od učenika iz šire dijaspore.
Brojna priznanja
Nagrada za film nije jedino priznjanje koje su osvojili učenici kojima predaje Milana Rakić. I drugi đaci su učestvovali na brojnim konkursima i takmičenjima, organizovanim u Srbiji, odakle je stiglo puno nagrada i diploma za napisane i nacrtane basne, literarane i likovne radove.
Podrška diplomata i sveštenika
Milana Rakić predaje u školama Dopunske nastave na srpskom jeziku u Nemačkoj tri godine. Pre Berlina predavala je u Štutgartu i okolini, gde je, kako ističe, lepo sarađivala i veliku pomoć imala od Božidara Vučurovića, generalnog konzula Srbije. Sada u Berlinu izuzetno sarađuje sa konzulom Milicom Topalović, sveštenikom Radomirom Kolundžićem i starešinom crkve Sveti Sava u Berlinu Veljkom Gačićem, koji podržava rad škole i ustupa joj prostor za dodatne školske aktivnosti.
Borba za reči
Milana se priseća prvih susreta sa decom u školi u dijaspori.
- Sretala sam se pre toga uglavnom sa decom svojih rođaka i prijatelja koji žive u dijaspori i to su mališani koja zaista dobro govore maternji jezik. A onda sam se susrela sa decom u dopunskoj nastavi koja uopšte nisu govorila srpski. Dođu u učionicu i ništa ne razumeju.
Onda je shvatila da mora da krene od učenja najosnovnijih pojmova, od dana u nedelji, boja, delova tela, brojeva.
- Koliko li je takve dece širom sveta koja ne govore srpski jezik? A tek njihova deca, da li će ga uopšte govoriti? I letos na seminaru u Tršiću, gde sam bila jedan od predavača, rekla sam da sam svoj posao shvatila kao borbu najpre za nove reči, a onda za sve ostalo, za nadogradnju.