Srbija u svetlu Prvog svetskog rata (1): Milion života na oltar otadžbine
Nažalost, dalji tok istorije gorko je razočarao čovečanstvo, a Prvi svetski rat postao je samo uvod u Drugi svetski rat koji je po svojoj brutalnosti, bestijalnosti i žrtvama prevazišao sve dotad viđeno. Mnogi istoričari i ne govore o dva različita sukoba, već o produženom jednom ratu sa periodom mira od 20 godina.
Prvi svetski rat počeo je 28. jula 1914. godine napadom Austro-Ugarske na Kraljevinu Srbiju i trajao je do 11. novembra 1918. kada je Carska Nemačka potpisala kapitulaciju u železničkoj kompoziciji u Kompjenju, u specijalnom vagonu komandanta savezničkih snaga maršala Ferdinanda Foša.
Atentat u Sarajevu
Na strani pobednica u tom momentu nalazila se i Srbija. Od početka je hrabro stajala na strani saveznika i posle Albanske golgote srpske trupe su se pobedonosno vratile u otadžbinu. To je bio vrhunac srpske borbe za slobodu, koja je počela nešto više od 110 godina ranije u Orašcu. Međutim, ta borba je zaista skupo plaćena i Srbija je bila među državama koje su procentualno podnele najveće gubitke u Velikom ratu.
Na vrhuncu je srpska armija imala 420.000 pripadnika, a u trenutku oslobođenja oko 100.000 pripadnika. Kraljevina Srbija je izgubila više od 1,2 miliona stanovnika tokom rata, što uključuje i civilne žrtve. Stradalo je 29 procenata ukupne populacije i oko 60 procenata muške populacije.
Prema podacima koje je spremila Vlada Jugoslavije 1924. godine, Srbija je izgubila 265.164 vojnika, odnosno 25 procenata mobilizovanog sastava. Sa druge strane Francuska je izgubila 16,8 procenata, Nemačka 15,4 procenta, Rusija 11,5 procenata i Italija 10,3 procenta mobilizovanih vojnika.
Šta je dovelo do Prvog svetskog rata? Da li je to atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu ili su neke druge sile uticale na sukob koji je ostavio 20 miliona poginulih i 20 miliona ranjenih? Odgovor je dosta komplikovan, a klica Velikog rata posejana je 40 godina ranije, posle Francusko-pruskog rata. Osramoćena Francuska dugo je čekala osvetu, a nepoverenje između dve najmoćnije sile kontinenta, Francuske i Nemačke, stalno je raslo
Ono što je jedan, realno, lokalni sukob između Austro-Ugarske sa Srbijom, koju je podržavala Rusija, izazvalo svetski požar jeste Šlifenov plan nemačke Vrhovne komande. Nemačka je znala da će se u slučaju rata boriti sa dva saveznika, Francuskom i Rusijom na dva fronta. Šlifenov plan je govorio da se nemačka armija brzo mobiliše, pokrene ka Francuskoj, izbaci je iz rata i potom sve snage okrene ka Rusiji, koja se zbog veličine teritorije veoma sporo mobilisala i bili su potrebni meseci da se ruske trupen koncentrišu.
"Lampe se gase"
Međutim, ukoliko bi se prva Rusija mobilisala protiv Austro-Ugarske i time dozvolila koncentracija njenih snaga, koje bi potom mogle da budu korišćene protiv Nemačke, Šlifenov plan bi se raspao i Nemačka bi stisnuta sa dve strane kapitulirala. Možda je to i bio motiv ruskog cara koji je ohrabrivao srpsku Vladu i Nikolu Pašića da ne prihvate ulitmatum iz Beča, kako bi im to bio izgovor da se mobilišu i sa Francuskom kasnije poraze Nemačku.
U svakom slučaju, Nemačka je odmah po proglašenju ruske mobilizacije pokrenula Šlifenov plan i napala 2.000 kilometara od Srbije, odnosno pogazila neutralnost Belgije i upala u Francusku, što je uvuklo i Veliku Britaniju u rat. Stari i neefikasni savezi, nepoverenje, razmišljanja iz 19. veka i neproduhovljeni vladari, previše kombinatorike, a premalo realnosti doveli su do najkrvavijeg sukoba u istoriji čovečanstva.
Mnogi nisu bili svesni tragedije u koju srljaju. Jedan od retkih je bio britanski ministar spoljnih poslova ser Edvard Grej. Sa prozora svog ministarstva prvog dana rata posmatrao je kako se na ulicama Londona gasi ulična rasveta, dok je britanska flota sa pogašenim svetlima prelazila engleski kanal ka ratnoj luci Skapa Flo. Sa tog prozora izrekao je proročanske reči: "Lampe se gase širom Evrope. Nećemo ih ponovo videti da gore za naših života..."
Beč u strahu od Beograda
Zašto je jedan lokalni sukob na Balkanu upalio iskru svetskog rata? Austro-Ugarska se osećala ugroženom od Srbije posle srpskih pobeda u dva balkanska rata i plašila se da će njeni slovenski podanici Srbi, Hrvati, Česi i Slovaci želeti da krenu putem oslobođenja. Srbiju je videla kao egzistencijalnu opasnost i iskoristila ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu kao povod za napad na Srbiju.
Takav scenario, sa druge strane, nije želela da dozvoli Rusija, jer je Srbija bila jedina zemlja koja je delila Nemačku i Austro-Ugarsku da se poveže sa Bugarskom, odnosno Turskom, nemačkim saveznikom. Time bi Evropa bila podeljena na pola, a Nemački uticaj došao do Sueckog kanala i Arapskog mora. To ni Velika Britanija nije želela nikako da dopusti.