Nema pravde dok ne tutneš mito

"Dođe neki Mileta iz Miokusa da potvrdi procenu. Nužda čoveku, hoće da izvadi pare iz fonda, stegli ga neki dužnici.'Dođi sutra, oseče se kapetan na nj'. Tako ga odbije nekoliko puta... Pitam ga šta je, a već znam, kapetan mi naručio. 'Muka i zlo, veli, ja ne znam kad će doći i na me red jednom'! 'More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš (poklon), pa da viš onda'! Ja mu onda ponudim glavu šećera. Kupi on glavu i odnese bajagi kapetanici. Odmah kapetan s njim drukčije: potvrdi mu i procenu i nauči ga još kako će čas pre doći do para. Čim ode čovek, ja glavu opet, te u moju sobu. Dođe drugi da moli za nešto, tako prođe i on. Ele, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od mene. 'Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite?' 'Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! Zar ti još ne znaš ko su naši kapetani? Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš. Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke'. Vidiš ovu kavanu? Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. (Milovan Glišić u pripoveci "Glava šećera" 1875) .