Večni život Obilićeve sestre

Reč je o pravom malom "raju na zemlji", kako od milošte nazivaju manastir Kaona. Ime, doduše, sasvim opravdava prizore koje smo tamo zatekli.

Već na samom ulazu u manastirski kompleks, ostali smo zatečeni i bez daha pred uređenim krajolikom ispred nas. Prelepo uređena dva jezerceta, od koga se po jednom možete provozati čamcem, mostić, zasebna krstionica, škola, monaško groblje, poseban odeljak za odmor posetilaca...

Posebnu priču priča sama unutrašnjost i ikonostas koji su ručno izrezbarili iguman Dorotej i protosinđel Ljuban Marić iz Lelića. Pripada Šabačkoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve, a posvećen je Svetom arhangelu Mihailu. Prema narodnom predanju zadužbina je Ikonije (Kone), jedne od sestara Miloša Obilića, koji je izgradila posle Kosovskog boja.

Kroz sve vekove od svog postanka delio je sudbinu srpskog naroda, o čijem predanju je više sa nama podelio otac Filimon, starešina ovog prelepog manastira o kome brinu samo tri kaluđera i jedna monahinja.

Za pokoj duše najmilijih

- Na mestu gde sada stojimo, pred Kosovski boj (1389.), okupile su se tri grupacije vojske (Mačvanska, Pocerska, Tamnavska). Na izvoru su okrepili svoje konje, odmorili se, očitali molitvu i ubrzo su krenuli put Valjeva gde su se sastali sa Valjevskom vojskom, a potom put Kosova. Prema predanju, vojnike su pratile mnoge žene. Među njima bila je i sestra Miloša Obilića, Ikonija, Kona, kako su je ljudi od milja zvali, a koja je bila iz obližnjeg sela Miloševac. Stoga je odlučila da na tom mestu podigne manastir koji je po njoj dobio ime. Podigla ga je sa mnogobrojnim ženama, majkama, sestrama, ćerkama i verenicama koje su posle Kosovskog boja ostale bez svojih najmilijih.

Za pokoj duše uzele su po kamen i palile sveće moštanice na njima. Kada bi sveća izgorela, majstori bi uzimali taj kamen i zidali ga u svodove manastira. Pošto su svi oni bili vojnici, manastir je i podignut u čast nebeskog vojvode, Svetog arhangela Mihaila. Od tada, pa do dana današnjeg, manastir je u potpunosti delio sudbinu svoga naroda. Stradao narod, postradao i manastir, obnavljao se narod, obnavljao se i manastir. Dva puta je do temelja rušen, tri puta je paljen, ali hvala Bogu nikad nije zapusteo. Uvek kad bi bio porušen, iz pepela bi ga narod zajedno sa monasima ponovo dizao za potrebe srpskog roda - naglašava iguman Filimon.

Prva škola u šabačkom kraju

Prvobitni izgled crkve do skoro se nije znao, pošto je poslednji put podizana 1892. godine. Kada je rađeno podno grejanje, pre nekih trideset godina, nađeni su temelji starog manastira.

- Tek onda je na osnovu tih temelja (Petar Ristić) isprojektovao kako je zapravo izgledao prvobitni manastir. Replika tog prvobitnog manastira je urađena poviše manastira na monaškom groblju na koje se prvo nailazi kada dolazite ovamo, a posvećena je Vaskrsenju Hristovom. Pored toga što je manastir bogoslužbeno mesto, manastir je bio kulturno, ali i vojno središte. Ovde je bila prva škola iz ovog kraja, dve godine i bogoslovija i bolnica ovog kraja. Ta škola nalazi se nekih stotinak metara od manastira, iznad jezerceta, koju smo pre dve godine obnovili uz pomoć meštana dajući joj pređašnji sjaj, pošto se bila u potpunosti urušila. Tu će odsada biti muzej, biblioteka i likovni atelje. Tamo se trenutno slikaju ikone - ispričao je starešina Filimon.

Krstionica i pećina

- Ono što je interesantno za naš manastir je krstionica. Vi znate da smo na krštenju svi potapali u vodu, kako se hrišćanstvo širilo u velikim gradovima nije bilo mogućnosti za potapanje u reke, tako da su kopane takozvane baptisterije - krstionice. Prva krstionica - srednjovekovna napravljena je u manastiru Kaona i posvećena je Svetom Savi. Nalazi se na izvoru posvećenom Istočnom Petku i lekovita je. Krstionica je podignuta kao rotunda zato što krug sadrži večnost, nema kraj. U njoj se Sveta tajna krštenja obavlja potpunim potapanjem u vodu u krstolikom belom bazenu. Iznad jezera, nalazi se jedna pećina, ona je novijeg datuma i podignuta je 2000. godine (2.000 godina od postanka hrišćanstva) i svečano otvorena na dan Hristovog rođenja, a prvu službu je tu služio patrijarh Pavle. Pošto se Gospod nije rodio u bolnici, već u pećini, učeći nas da je upravo skromnost početna hrišćanska vrlina, poželeli smo da napravimo repliku takve pećine, istih dimenzija, pošto mnoga deca nisu u mogućnosti da odu u Vitlejem i vide pećinu gde se Isus Hrist rodio. Jedino što manastir ne poseduje, to je konak gde bi posetioci mogli i da prenoće.

Šveđanin postao Dorotej

U Kaoni se zamonašio i Dorotej Foršner (svetovno ime David). U Geteborgu je primio pravoslavnu veru, a u nju ga je uveo arhimandrit Gabrijel, švedski pravoslavac.
- Igrom slučaja, mnogo je voleo Ruse, družio se sa njima i nekim čudom došao u Beograd. Tada je slučajno upoznao igumana Teofila za koga se mnogo vezao, produhovio se sa njim i rešio da ostane. Posle tri-četiri godine, ovde se zamonašio. U međuvremenu je završio Bogosloviju. Tu je, kao i u manastiru Lelić, obavljao razna crkvena poslušanija - kaže iguman Filimon.
Posle sedam godina u Srbiji, otac Dorotej otišao je nedaleko od Geteborga (Manastir Svete Trojice) da tamo širi pravoslavlje i okuplja pravoslavne vernike.
- Najveći razlog za to bilo je pretoplo vreme koje više nije mogao da izdrži. U tom manastiru nema nijednog srpskog monaha i pored njega službu na srpskom drže Rusi i Švajcarac - dodaje arhimandrit Filimon.

Zavetni krst i mošti svetitelja

Od znamenitosti u manastiru se čuva krst Hadži Ruvima Neškovića pred kojim je Karađorđe zakleo vojsku pred Prvi srpski ustanak.
- Pored toga, i još jedan krst koji je on radio u srebru i prvo štampano Jevanđelje iz Moskve iz 14. veka zajedno sa delićem moštiju Svetog Nikole, poklon ruskog patrijarha. Pored Sv. Nikole, čuvamo i deliće moštiju Svete Petke, Svetog Despota Stefana Lazarevića, Svete Jelene Baošić, ćerke cara Lazara, Svete Katarine, Svetih Kozme i Damjana i mnogih drugih koji su u našem oltaru. Svakako se trudimo da održavamo Hilandarski tipik, to je najvažnije - iskreno će iguman Filimon.