Kada su Tuđman i Milošević najbolje sarađivali?
- Da bi se učvrstio sopstveni nacionalni identitet u prošlosti se traga samo za razlikama. Priča se o večitoj mržnji dva naroda, kao da su Srbin i Hrvat biološki determinisani da mrze jedan drugog. Kada se raspale strasti i kada one postanu deo javnog govora - teško ih je kontrolisati i zauzdati - dodaje ona.
- Jedna od godišnjica koja redovno izaziva teške sporove jeste komemoracija jasenovačkim žrtvama. Jasenovac spada u ono što se zove traumatično sećanje. Hrvati žele da se Jasenovac zaboravi i zato umanjuju broj žrtava, a Srbi preko Jasenovca pokušavaju da kažu da su oni bili večne žrtve, da je to proizvod večne mržnje, koju je nemoguće promeniti, niti zaustaviti. Jasenovac se stalno zloupotrebljava, jer mu se ne prilazi sa naučne strane - kaže ova istoričarka i ističe:
- O broju žrtava postoje potpuno različiti podaci. Tačan broj se ne može utvrditi konsenzusom međutim, postoje objektivne mogućnosti da se to ispita do kraja, da se utvrdi tačan broj i da to postane činjenica. Činjenice treba da znamo da bismo razumeli prošlost, a ne da bismo je aktuelizovali. Zato nikome ne odgovara da se naučno utvrdi tačan broj žrtava - ni Hrvatima koji smanjuju njihov broj, ni Srbima koji ga povećavaju - smatra Ljubinka Trgovčević.
Može li se reći, uz određenu dozu ironije, da su Srbija i Hrvatska najbolje sarađivale kada su devedesetih godina Tuđman i Milošević u Karađorđevu delili Bosnu i Hercegovinu? Nisu se voleli, ali su imali zajednički interes, piše Radio Slobodna Evropa.
- U svakom slučaju, BiH je bila stalni predmet srpskohrvatskog nadmetanja, jer su oba nacionalna programa - i hrvatski i srpski, koji su nastali u 19. veku - podrazumevala da je BiH deo njihove teritorije. Dakle, Bosna i Hercegovina je bila stalna meta, odnosno ni jedna ni druga nacija je nisu prihvatale kao poseban entitet. Na tim osnovama su i Tuđman i Milošević delili BiH. Sarađivali su mnogo bliže nego bilo koji srpski i hrvatski političar u kasnijem periodu - zaključuje Ljubinka Trgovčević.