Rado idu cure u vojnike (VIDEO)
Polaganje zakletve je obavljeno u kasarni u Valjevu, 21. septembra, a da bi sve proteklo u skladu s tradicijom s kojom su stotinama godina unazad Srbi ispraćani u vojsku, potrudio se i Sašin rođeni brat Canko tako što je na ovu svečanost došao u narodnoj nošnji.
- Tako se kod nas uvek ispraćalo u vojsku i tu tradiciju nismo želeli da prekinemo. Moj brat je bio u nošnji, a kako i priliči, došao je na zakletvu s čuturom, odnosno buklijom zakićenom muškatlom i torbicom na ramenu u kojoj su bili parče slanine, glavica crnog luka, so, daska za sečenje i jabuka. Tako su vojnici u Srbiji odlazili i u Prvi i u sve druge ratove, a tako sam i ja otišao u rat 1999. Nažalost, bukliju su bratu oduzeli na kapiji i uredno mu za to izdali revers, ali je ipak bilo čime da se nazdravi pre i posle zakletve kako red i Bog zahtevaju - smeje se Paunović.
Nekadašnji je pripadnik legendarne 250. raketne brigade RV i PVO, one koja je 1999. oborila ne samo američki "nevidljiv" F117 A, već i mnoge druge - vidljive. U penziju je otišao u činu zastavnika pre 11 godina, u onom "talasu" kada je Ministarstvo odbrane odlučilo da se preko noći ratosilja svojih najiskusnijih ljudi.
Obuka, pa usavršavanje
Teodora će na dobrovoljnom služenju vojske provesti šest meseci i trenutno je jedini student Saobraćajnog fakulteta na odsluženju vojnog roka u celoj Srbiji. Upravo prolazi osnovnu vojničku obuku, a sledi usavršavanje u skladu s fakultetom koji studira, tako da će se osposobiti za rad u tehničkim službama VS.
- Sa njom su na dobrovoljnom služenju vojnog roka uglavnom zubari i lekari koji će posle specijalističku obuku imati na VMA, a ona će u kasarnu na Banjici. Međutim, još ne znamo da li će joj vojni poziv biti i buduće zanimanje. To zavisi isključivo od nje, a mi ćemo je podržati ma šta odlučila - kaže Saša Paunović.
- Jedino što mogu da se javno zahvalim tadašnjem ministru vojnom Draganu Šutanovcu što me je penzionisao u mojoj 43. godini. Uveren sam da je dobro procenio da vojsci nije bio potreban zastavnik koji je toliko star. Ali, srpska vojska nisu ni Šutanovac ni bilo ko drugi, nego deo srpskog bića i tradicije i zato sam, kad je supruzi Gorici i meni kćerka rekla da će malo da "pomeri završetak fakulteta", tako što hoće prvo u vojsku, odlučili da joj priredimo ispraćaj kakav i zaslužuje svaki patriota - priča u jednom dahu Paunović.
Ispraćaj je trajao dva dana, a okupilo se pedesetak gostiju, rođaka, prijatelja i komšija. Saša kaže da bi ih bilo mnogo više da su imali više vremena da sve organizuju onako kako i priliči.
- Poreklom smo iz Pirota, rodom sa Zlatibora, pa nema sumnje da bih tamo i organizovao svečanost, zakupio šatru, doveo trubače i sve što sledi. Međutim, poziv da se javi u jedinicu i potpiše ugovor stigao je bukvalno par dana ranije, pa nije bilo dovoljno vremena da se sve organizuje kako sam planirao.
"Kolonizovani" zbog sira
Familija Paunović je rodom iz Cerove kod Pirota, a na Zlatibor je bukvalno "kolonizovana" šezdesetih godina, kad je otvorena prva farma krava. Preduzimljivi Zlatiborci su shvatili da će im trebati neko da pravi sir, a kako je pirotski nadaleko čuven, doveli su pravog majstora ovog zanata, Sašinog rođaka Sretena Đorđevića. On je iz prve zavoleo ovu planinu, kao i njegovi naslednici koji su upravo tu formirali svoje porodice i sada su uspešni poslovni ljudi i privatnici.
Dodaje da kad je počeo da zove rodbinu i prijatelje na ispraćaj niko nije poverovao, ali su svi bili oduševljeni.
- Nemam nikakav problem s tim što sam u vojsku ispratio žensko dete, a i što bih? Uostalom, jedan od njenih drugara nam je ispričao da je dedi pola sata pokušavao da objasni kome ide na ispraćaj. Onda, kad je deda napokon shvatio počeo je da ga grdi: "Bruko jedna, sram te bilo da devojka ide, a ti nećeš." Na kraju je izvadio hiljadu dinara, stavio u kovertu i dao unuku da da vojniku, valja se - priča naš sagovornik.
Priznaje da su i on i supruga bili podjednako iznenađeni kad im je kćerka saopštila da se prijavila za dobrovoljno služenje vojnog roka.
- Teodora je završila Saobraćajni fakultet i trenutno su joj ostali još jedan ispiti i master rad. Da bi otišla u vojsku, morala je da piše molbu Fakultetu da joj pomere taj ispit i naišla je zaista na veliko razumevanje. Pretpostavljam da su i oni bili zbunjeni kad je navela razlog odlaganja ispita, ali su joj odmah odobrili. Majka kao majka, kad je čula da joj dete hoće u vojsku, odmah se rasplakala i pokušala da je odgovori, a meni je, priznajem, bilo drago. Ne sumnjam da je delimično presudilo i to što sam ja bio vojno lice, ali ona je valjda na mene, tvrdoglava i kad nešto zacrta, tako mora i biti, a pritom voli svoju zemlju i poštuje tradiciju.
Paunovići imaju još jednu kćerku, godinu dana mlađu Mariju, ali ona ne razmišlja da ide u vojsku. Završila je Pravni fakultet i već godinu dana radio kao pripravnik.
-Vredne su i radne. Supruga i ja smo im usadili da prate i poštuju prave životne vrednosti. Ponosni smo na obe - kaže na kraju razgovora Saša Paunović.
