Pisac u noćnom ribolovu

Ovi ribari su živeli samo od toga što bi ulovili, a život provodili u svojim kafanama. Sremca su svi znali kao pisca sa beležnicom, a on ih je proučavao, i nameravao da napiše roman o njima. Alasi su se znali prema nadimcima: Lupur, Brka, Badža, Firga, Gašpar, Šepa, Rapa, Krklja, Žuća, Klempa, Baron, Lapus, Slina, Deda, Šojka, Leventa, Manga, Daskalo, Alamunja, Ćora... Sa Beograđanima se nisu mešali. Pili su vino i rakiju i spremali se za sledeći ulov. Razmišljali kako će podvaliti stranim stražarima jer je Dunav bio trostruka granica. Opisivali su borbe sa somovima koji su im parali mreže.

Voleli su šale, kao kada su, na primer, svom drugu strpali kožni đon od čizme u paprikaš, a on ga je u slast pojeo. Pristojan svet je bežao od alaskih kafana jer je u njima uvek vladala neopisiva galama. Bilo je normalno da u dnu kafane leže na podu dve ljudske prilike ne pokazujući znake života.

Alasi na ovo nisu ni obraćali pažnju jer su znali o čemu je reč. Kafedžija je za alase kupovao bure rakije i kao degustatore poveo stare alase Igumana i Dedu. Kada su se vraćali iz pazara, prva kola dovezla su dva bureta prvoklasne šljivovice, a u drugim kolima ležali su, kao klade, stručnjaci za rakiju.

Kada su ih preneli u kafanu, alasi su tamo ležali bar 30 sati, nemrdnuvši.

Krkljine dogodovštine

Alas Krklja je imao posebno mesto u Sremčevom srcu. Bio je pitomac Matice srpske u Novom Sadu, ali je pobegao u ribarske šegrte. Kao ribar je proveo skoro ceo vek. Na vodi je i poginuo. Bilo je to 1915. na Adi Ciganliji, kada se borio protiv austro-ugarskih trupa. Krklja je još kao mladić bio u jednoj tuči uboden nožem u grlo. U ranu je stavljena metalna cevčica, zarasla je i nije mu smetala da govori, osim što je krkljao kad se naljuti. Sremac je zabeležio mnoge Krkljine dogodovštine, ali ih nikad nije objavio jer ga je smrt pretekla.