Karađorđe u narodnom predanju (24): Tužno mesto lepog imena
Istoričar Nebojša Damnjanović besedio je u kameru Topola filma za projekat "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 -1817" o ubistvu Karađorđevom:
- Bilo kako bilo, u jesen 1817. godine, Karađorđe se u režiji heterista, snabdeven njihovim pasošem, putevima koje su oni vodili, preko Temišvara i Vršca, najzad našao na Dunavu i prešao na tlo Srbije, praćen vernim Naumom Krnarom i javio se Vujici Vulićeviću svome kumu. Potom je stigao u smederevski kraj i Vujica ga je smestio, na jedno mesto, u Radovanjskom lugu, skrovito mesto, okruženo šumom, na trlu Dragića Vojkića, u jednoj kolibi koja će biti poslednje boravište uopšte u njegovom životu u Srbiji. Vujica je javio knezu Milošu u Beograd za dolazak Vožda Karađorđa.
Sudbinski izbor
- Naravno, da je to izazvalo preneraženje kod vrhovnog srpskog kneza. Najmanje, što je želeo, to je dolazak Karađorđa, a posebno kada je čuo da je Karađorđev plan da opet zapali vatru ustanka. Miloš je premišlja. Činjenica je da je tri dana razmišljao šta da radi i da je onda odlučio. To se danas pojednostavljuje i vulgarizuje u smislu da je to bila samo brutalna borba oko vlasti. Ipak, i koliko god da je i to bilo, radilo se zaista o izboru dva puta. Da li učvršćivati ono nešto slobode u samoodbrani koja se bila osvojila, naravno u toj težnji ka autonomiji i projektovanoj državnosti ili sada opet otvoriti front prema Turcima?
- To je zaista bilo, pre svega, ne samo, političko, nego jedno sudbinsko pitanje opstanka za Srbiju i srpski narod, pa tek onda, rekao bih, na drugom mestu je to bilo i borba za vlast. Miloš Obrenović je obavestio beogradskog vezira da je Crni Đorđe došao u Srbiju, ali da će se sama srpska uprava sa njim obračunati. Tako se i desilo. Vezir je, uostalom, to prepustio Srbima - Milošu. Da kažem i to da da su, u stvari tada, Turci pleli konce i oko samog Miloša, jer nisu imali u njega poverenja.
- Oni su hteli tog srpskog vazalnog kneza da pogube, pa je Porta razmišljala o fizičkom uklanjanju Miloša, tako da je na neki način, izgleda, Miloš sebe iskupio Karađorđevom glavom, jer vezir je rekao da ako se ne završi sa Karađorđem, onda će se sakupiti sva Rumelija, pa šta kome Bog da.
Oderana koža
- Naravno da Srbija, jedva još oporavljena od od desetogodišnjeg ratovanja, nije bila ni na koji način spremna da ponovo utone u borbe i 13. juna, po starom, 25. jula po novom kalendaru, u Radovanjskom lugu, na mah Vujice Vulićevića, Nikola Novaković iz levačkog mesta Oparići, ubio je na spavanju Karađorđa. Pisar Anta Protić i poverljivi Milošev čovek Toma Vučić Perišić, došli su sa pratiocima po Karađorđevu glavu i oni su je odneli u Beograd, gde je ona oderana. Ta koža je ispunjena i poslata u Stambol i tamo ipak, mada je obradovala sutana i vezire, nije istaknuta na kolac, kako se inače radilo, jer Karađorđe je bio nosilac i visokih ruskih ordena, pa se zbog toga to nije htelo.
- A kosti glave su sahranjene kod današnje Saborne crkve, dok je telo sahranjeno u samom Radovanjskom lugu. Upamćeno je da ga je opojao izvesni pop Vučko iz Adžibegovca. Kasnije, nastojanjem kneginje Ljubice, telo je preneseno u Topolsku crkvu, pored ulaza, gde je sahranjeno, i takođe lobanja Karađorđeva je spojena sa kosturom, njegovim telesnim ostacima.
- Sigurno je da je Karađorđe bio ratnik, vojskovođa, ratni heroj, koji je uz sve vojničke urođene sposobnosti i pragmatično premišljao, jer on 1804. jedini, u želji da se stavi tačka na vekovno ropstvo kaže: "Vreme je da Srbin skine lanac koji još od Kosova vuče". Mnogi njegovi politički protivnici kasnije su govorili da je život Karađorđa i Srbije između 1804 -1817 - jedno isto. Svi priznaju njegovu neumornost, njegovu izuzetnu energiju, pa čak i njegov veliki rival, knez Miloš kaže za Karađorđa - to nije bio čovek, to je bio lav.
- Kod Karađorđa ima toliko elemenata koje ga čine takvom prekretnom, i već za života mitrskom ličnošću, ne samo kod Srba. Priču o Karađorđu još u to vreme baštinili su i drugi..., na primer Grci, ceo Balkan je bio pun tih priča. Da završimo sa Njegoševim stihom koji kaže, misleći o budućnosti: "Plam će, večno, životvorni blistat Srbu tvoje zublje, sve će sjajniji i čudesniji u vjekove bivat dublje".
Šta je s glavom?
- Decenijama kasnije je bila velika priča, šta je bilo s glavom Karađorđevom ispred sultanolvog dvora, kako je to bio običaj kada se jedna tako ugledna ličnost likvidra - onda se u dvoru na Bosforu te glave ističu kao simbol borbe ispred sultanovog dvora. Pričalo se, navodno da je jedan bogati Grk otkupio posle izvesnog vremena glavu, ali niko nije mogao da uđe u trag da li je to istina ili nije - kaže istoričar Slavenko Terzić.
Krvavi barjaci na nebu
Čovek je uvek u nebeskim znacima i prilikama tražio vezu sa događajima na zemlji, pogotovu ratarski i stočarski srpski narod koji je upro pogled u nebo očekujući Božiji dar. Sa neba je dolazilo sve: toplota, život, dobra žetva, pa su u nebeskim prilikama tražena znamenja za ono što se dešavalo na zemlji, govorio je 2000. godine u kameru Topola filma astronom Milan Dimitrijević.
- Sunce će se pretvoriti u tamu i Mesec u krv pre nego što nastupi veliki i slavni dan gospodnji, zapisano je u delima apostolskim. Srpski pesnik je zato u "Početku bune protiv dahija" tražio na nebu znakove za dolazeće događaje. U pesmu, on je stavio pomračenje Meseca, komete, kao krvave barjake koji idu po nebu. I pomračenje Sunca. Ovi događaji oduvek su imali značenje, tako da ih je narod povezivao sa događajima koji su se u slično, a ne u isto vreme dešavali. Pomračenje Sunca je najstrašnija od svih pojava i uvek se vezivala za rat, tugu, nesreću, smrt. Pomračenje Sunca je najavilo Prvi srpski ustanak, ali kao poslednja - četvrta prilika koju su sveci stavili da bi se Srbi digli na oružje.
Kada nijedna druga prilika nije pomogla, ni grom na Svetog Savu, ni komete, ni pomračenje Meseca, sveci su pokrenuli najveću i najstrašniju priliku - potpuno pomračenje Sunca koje se desilo 30. januara 1804. godine, a videlo se iz svih krajeva. Slepi pesnik Filip Višnjić opevao je to pomračenje koje, kako pesma kaže, najavljuje nesreću i u pravoslavlju, ali i kao četvrtu i jedinu priliku da se Srbi dignu na oružje. Inače, interesantno je narodno pravoslavno verovanje da je pomračenje Sunca označavalo nesreću za Srbe, a pomračenje Meseca, simbola islama, nesreću za Turke. U Srbiji su se, u to vreme, često radovali tom znaku, pomračenju Meseca.