Karađorđe u narodnom predanju (23): Povratak kao kobna greška
Knez Miloš je uspeo da uspostavi izvesne veze poverenja sa ruskim carem, sa ruskom vladom i Karađorđe je, zbog velikih ustaničkih planova, bio pod nadzorom ruskih vlasti u Hotinu:
- Međutim, očigledno je da su heteristi i pre 1817. godine, stupili sa njim u neke tajne veze. Mihailo Gavrilović u svojoj trotomnoj knjizi "Miloš Obrenović" kaže da je Karađorđe jednog dana u maju izašao iz Hotina rekavši da želi da se prošeta do jednog sela, i da se, međutim, iz tog sela nikada nije vratio. Spremio se da pređe reku Prut i da dođe u Moldaviju, u Jaši, gde je pristupio Heteriji.
Unutarnja potreba
Više je razloga zbog kojih Karađorđe, prema kazivanju istoričara Slavenka Terzića, odlučuje da se iz Besarabije vrati u Srbiju.
- Vožd je i prilikom svog poslednjeg pokušaja da spasi Srbiju 1813. godine, pozivajući narod u odbranu Srbije, rekao: "Bolje je u svojoj veri na svome otačestvu i umreti, nego pred Bogom i pred narodom osužden biti". Verovatno ga je mučila ta misao bežanja iz zemlje, napuštanje jednog svog velikog dela i verovatno je imao unutarnju potrebu da se vrati u zemlju, pa čak računajući možda i da neće ostati živ.
Gavrilović, takođe, kaže da se Karađorđe za tu priliku snabdeo lažnim pasošem, i da je promenio svoj spoljni izgled, svoje već sede vlasi ofarbao je u crno. Došao je do reke Prut, a sa druge strane ga je čekao Jorgos Olimpios, koji ga je prihvatio noću i odveo u Galatu u blizini Jašija, u kuću kneza Konstantina Ipsilantija. U kući je Karađorđa čekao Grk Jorgos Leventis, pisar u ruskom konzultatu u Jašiju, koji je očito bio značajna ličnost u heterijskom pokretu.
Leventis će biti glavna ličnost u pravljenju zajedničkih planova za povratak Karađođa u Srbiju. Ostaje drugo veliko pitanje: Šta je bilo presudno za odluku Karađorđa da dođe ponovo u Srbiju. To je pitanje koji bi možda još trebalo istraživati u grčkim arhivima, ili u ruskim arhivima tražiti građu kojom bi se objasnila ta njegova odluka.
Fenomen vlasti
- U svakom pogledu postoje možda tri presudna momenta. Jedan je plan Heterije o dizanju velikog hrišćanskog ustanka na Balkanu gde oni ozbiljno računaju sa Karađorđem kao uglednom ličnošću i vođom Srpske revolucije. Drugi razlog bi možda bila obaveštenja koja su Karađorđu stizala i u Hotin i u Galatu, odnosno Jaši o tome da je u Srbiji, raspoloženje za njegov povratak. To je, inače, čest slučaj, da čoveka lažno obaveste o tome. Čak je i Vujica Vulićević pisao o tome da je raspoloženje za njega.
- Imao je i neka druga obaveštenja da je mnogo nezadovoljnih Miloševom vladavinom i da narod samo čeka da se Karađorđe pojavi u Srbiji. Da li su ta obaveštenja bila namerna da ga navedu na pogrešnu doluku trebalo bi dalje istraživati. I treći razlog bio je lične prirode, ili, ako mogu da kažem, istorijsko-psihološke prirode. Sam Karađorđe, koji je jednom imao veliku vlast u Srbiji, očigledno je želeo ponovo da dođe na vlast. To je fenomen vlasti uopšte. Ljudi kažu da je vlast najjača strast i ko jednom izgubi vlast želi ponovo da se vrati. To je, s jedne strane, ali sa druge strane, samog Karađorđa je mučila misao o bežanju i imao je potrebu i želju da se vrati.
- Sva ta tri razloga su se možda spojila u jedan, ali mi se čini da je presudan bio plan Heterije da se organizuje Karađorđev povratak u Srbiju. Jorgos Leventis je imao tri sastanka sa Karađorđem u kući kneza Ipsilantija. Na prvom sastanku, Karađorđe se verovatno po jednom dugom ritualu koji je označavao ulazak u Heteriju zakleo na borbu protiv Turaka. Na drugom sastanku je dogovoren plan njegovih aktivnosti u Srbiji. To znači da dođe u Srbiju. Pošto međunarodne okolnosti nisu bile povoljne i očekivalo se da on neće imati podršku Rusije da, ukoliko bude došao na vlast vodi jednu svrsishodnu politiku prema Turcima, prema Porti, kako bi zadobio njeno poverenje. I na trećem sastanku je, očigledno, dogovorena tehnička strana njegovog povratka.
Lažni pasoš i težak bolesnik
- Jedna ličnost bila je Jorgos Olimpios, druga Jorgos Leventis koji sve organizuje, i treća ličnost koja je bitna za izvođenje toga je jedan Grk sa Peloponeza Miahil Leonardos, koji je dobio zadatak da Karađorđa iz Galate, iz Jašija prebaci do Srbije. On je, naravno, snabdeo Karađorđa i sebe i Karađorđevog sekretara Nauma Krnara, u nekim dokumentima stoji, Karnera, lažnim dokumentima, pasošima. Oni su morali da pređu austrijsku teritoriju. U celom tom putovanju, Karađorđe je predstavljen kao težak bolesnik koji je ležao na kolima. Uspeli su da prođu zamku austrijskih vlasti, jer su oni, ipak, bili obavešteni da se Karađorđe sprema, da dođe u Srbiju, i jedne noći su stigli do Dunava i uspeli da ga prebace u Srbiju 1817. godine. Leonardos se, po izvršenju posla vratio u Temišvar da prati šta će dalje biti, a Karađorđe je sa svojim sekretarom Naumom i još jednim Srbinom prešao u Srbiju. Dalja priča je uglavnom poznata, njegov dolazak u centar Srbije, kontakt sa Vujicom Vulićevićem i obaveštenje Vulićevića u dogovoru sa Karađorđem, knezu Milošu da je stigao i, kao što se zna ona tragična smrt Karađorđa 1817. godine koja je duboko odjeknula i u samom srpskom narodu u Srbiji, i srpskom narodu izvan Srbije i naravno, naročito kod Grka, grčkih kolonija širom Evrope, Male Azije i Bliskog istoka.
Slast vlasti
- Naravno, može se postaviti pitanje da li je ubistvo Karađorđevo stvar samo Miloševe odluke ili je to učinjeno iz, kako se to danas kaže, višeg interesa narodnog, onog vremena, kaže istoričar Terzić.
- Činjenica je da je Miloš, donoseći odluku o ubistvu Karađorđa, okupio grupu narodnih starešina i da je zajedno sa njima doneo odluku da se Karađorđe ubije. Ja, ipak, mislim poznajući literaturu o Milošu Obrenoviću i njegov izrazito vrlo jak instinkt za apsolutnom vlašću, a on je vladao već dve godine, i već je osetio izvesnu slast vlasti, verujem da je, ipak, na donošenje odluke o ubistvu najviše uticao sam Miloš, rekao je Terzić za projekat "Karađođe i Srpska revolucija 1804-1817".
Unutrašnja potreba
Više je razloga zbog kojih Karađorđe, prema kazivanju istoričara Slavenka Terzića, odlučuje da se iz Besarabije vrati u Srbiju.
- Vožd je i prilikom svog poslednjeg pokušaja da spasi Srbiju 1813. godine, pozivajući narod u odbranu Srbije, rekao: "Bolje je u svojoj veri na svome otačestvu i umreti, nego pred Bogom i pred narodom osužden biti". Verovatno ga je mučila ta misao bežanja iz zemlje, napuštanje jednog svog velikog dela i verovatno je imao unutrašnju potrebu da se vrati u zemlju, pa čak računajući možda i da neće ostati živ.