Književnica Slavica Milošević za "Vesti": Proći će i vreme šunda
- To su ozbiljne medijske izraelske kuće sa rigoroznim pravilima, što smatram da tako i treba da bude. Već nekoliko godina imam odličnu saradnju sa njima. Tu su moji blogovi obično novinarskog tipa, trudim se da pružim što više informacija o određenoj temi. Poštujem one blogove koji imaju za cilj da daju korisne sadržaje, ali nažalost smatram da je kod nas takvih malo. Isto tako poštujem one blogere koji su originalni, kojih je takođe malo, originalnost ostaje, kič prolazi i iskreno se nadam da će uskoro proći faza neukusa i šunda gde je umetnost stavljena na rub postojanja - kaže Slavica za "Vesti" i dodaje da je Izrael zemlja u koju se uvek rado vraća.
- Za Izreal me vežu sjajne uspomene. Ta zemlja je za mene emocija, a ne samo zemlja i lično mislim da Izrael, nažalost, doživljava veliku nepravdu i da se ne vidi pravo lice te zemlje. Emocija se oseti onda kada odete u Izrael.
Ona ističe da joj je simbolizam, čiji je cilj bio skidanje "okova formi", vodilja u pisanju.
- Obično kažem da je moj književni pravac realizam. Naravno i nadrealizam mi je bio blizak i to najviše kažem zbog Remboa koga neki svrstavaju u nadrealiste, a neki u simboliste.
Često se može pročitati da sam "spisateljica bez forme", čime se, mogu reći ponosim, jer umetnost ne trpi okvire, ustaljenost, ona čezne za nečim novim. Inspiracija je trenutak. Nekad se probudim i nešto u meni nataloženo stvori redove, da li eseja ili pesme ili prozne strofe, odnosno mikro-eseja... Inspirišu me umetnost, ljudi, ljudska rigidnost, ona lica koja ne pokazuju i oni lažni osmesi koji na gorčinu mirišu, kažu da su pisci satkani od bola i verujem da je tako. Završila bih ovu priču rečima Brodskog: "Ono si što čitaš."
Brojni uzori
Uzora, kaže, ima mnogo, jer je imala sreću da odrasta u kući okružena knjigama.
- Ukoliko govorim o našim piscima uzori su mi Branko Miljković, Vladislav Petković Dis, Laza Lazarević, Oskar Davičo, Stanislav Vinaver, Milutin Bojić, Njegoš... Od stranih tu su Eli Vizel, Isak Baševis Singer, Sergej Jesenjin, Onore de Balzak, Rembo, Bodler, Tagora, Viktor Igo... S druge strane volim Grčku mitologiju i filozofiju, Sokrata posebno.
Prvi esej u Osnovnoj školi
Slavica je počela da piše još u Osnovnoj školi.
- Imala sam 12 godina kada je objavljen i moj prvi esej u knjizi "Cetinju s ljubavlju". Međutim, kao što Kafka reče: "Onaj ko može, a ne napiše knjigu isto je kao da je ubio rođeno dete." Strast, ljubav i emocija prema pisanju me nikad nisu napustile i zaista sam se vodila Kafkinom rečenicom da ne zapostavim nešto što valjda imam, taj dar koji će vreme pokazati koliko vredi - kaže Miloševićeva i dodaje:
- Ne mogu reći da se može živeti od pisanja, jer mogu samo da istaknem razočaranje koliko nekad pojedinci žale minimalno novca da izdvoje za knjigu. Međutim, za umetnost je potrebno vreme, jednog dana nadam se da ću živeti od pisane reči. Sada već ulazim u ozbiljniju priču i cilj mi je plasiranje mojih knjiga u inostranstvu.