Svetski viceprvak je najubedljivije izgubio na dan bombardovanja Beograda

Dajte Španiji svetskog vicešampiona i ona će mu dati šest golova. Tako je "crvena furija" u samo pola godine pregazila obe reprezentacije koje su igrale u finalu poslednja dva mundijala. 

U prijateljskoj utakmici na novom stadionu Atletika iz Madrida u martu je sa 6:1 savladana Argentina, koja je u Brazilu 2014. izgubila u meču za trofej od Nemačke s 1:0 na produžetke. Sada je u Elčeu kao bosa po trnju sa 6:0 prošla Hrvatska, senzacionalni finalista u Rusiji nedavno. Debakl u Ligi nacija ne samo da je njen najubedljiviji poraz nego je i najteži neuspeh svetskog vicešampiona u takmičarskoj utakmici ikada.

Kada je reč o mečevima bez takmičarskoj značaja jedan je poraz viceprvaka sveta zaboleo i jače. U periodu neposredno pre Drugog svetskog rata to je bila Mađarska, koja je u finalu 1938. u Parizu izgubila od Italije s 4:2.

Dok su se u porušenom Beogradu 6. aprila 1941. brojale žrtve nemačkog bombardovanja, Nemci su pred krcatim tribinama dočekali Mađare u prijateljskom odmeravanju snaga. Ispratili su ih kući sa 7:0. Tri gola su im dali u prvom poluvremenu, a ostalo u drugom.

Prethodnu utakmicu, samo dve nedelje ranije, Mađarska je odigrala na igralištu BSK-a u Beogradu, tamo gde je danas Partizanov stadion. Bila je nedelja i bilo je 1:1. Ispostavilo se da je to poslednja utakmica reprezentacije Kraljevine Jugoslavije.  

Goste je s klupe predvodio Ginzeri Deneš, ali je ubrzo smenjen. Na to mesto je došao Fabijan Jozef. Njegov izbor tima i taktike kojom je želeo da se suprotstavi moćnom domaćinu u Kelnu od početka su došli pod sumnju. Debelo je platio ceh. Mađari nikada više nisu potučeni tako ubedljivo (dva puta su početkom veka izgubili sa po 7:0 od Engleza), iako su im Nemci bolniji poraz naneli u finalu Mundijala u Švajcarskoj 1954,

Jozef se za utakmicu koja je crnim slovima upisana u istoriju mađarskog fudbala odrekao Đorđa Šarošija, jednog od najboljih igrača svog doba. Rođen kao Đorđe Stefančić u Budimpešti 1912, ovaj ubitačni strelac srpskog porekla postigao je gol u porazu protiv Austrije s 2:1 u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Italiji 1934, a kroz četiri godine dao je najmanje po jedan na sva četiri meča (ukupno pet), uključujući i finale s "azurima", koji su sačuvali trofej.

Kakav je predratni golgeter bio svedoči i to što je čuvenom čuvaru mreže Čehoslovačke Františeku Planički dao sedam golova u jednoj utakmici. Mađarska je u Budimpešti savladala goste sa 8:3 u Međunarodnom kupu srednje Evrope, a od njenog drugog pogotka nije se nazirao kraj Šarošijevog umeća.

U Beogradu takođe nije igrao, ali jeste njegov najmlađi brat Bela, koji je bio kreator na terenu. Imali su i srednjeg brata Lasla, takođe fudbalera, pa su se u to vreme u pisanim dokumentima razlikovali kao Šaroši I, Šaroši II i Šaroši III.

Đorđ, najstariji među njima, izbegao je u Italiju 1947. s dolaskom komunista na vlast u Mađarskoj. Izabrao je da ostane u fudbalu kao trener, ali je vremenom stekao i zvanje doktora filologije. Prvo je trenirao Bari, a Juventusu je doneo titulu prvaka 1952. Radio je i u Lukezeu, Romi, Đenovi, Breši, Bolonji, Luganu, bio je selektor Irana.

 

.