Rađa u emotivnom govoru oživeo sećanja na moćnu jugoslovensku košarku

Nekadašnji jugoslovenski reprezentativac, koji je karijeru u NBA gradio u Bostonu (1993-97), prvo je zahvalio Lariju Birdu, jednoj od najvećih legendi Seltiksa. 

- Lari, hvala ti za ovo što si učinio za mene. Članom Seltiksa se osećam se od prvog dana kad sam došao u klub. Jednom Kelt, uvek Kelt. Kad sam čuo da ću biti primljen u Kuću slavnih, nisam prestajao da plačem punih deset dana. Najgore je bilo to što punih nedelju dana nisam smeo nikome da kažem zbog čega su mi svaki dan oči pune suze. Kako se osećam? Ne postoje reči kojima bih uspeo čak i približno da dočaram to.

Zatim je u Nejsmitovom memorijalnom centru u Springfildu podsetio koja su trenerska imena zaslužna za njegovu uspešnu karijeru u kojoj posebno mesto zauzima zlatna medalja s jugoslovenskom reprezentacijom na Svetskom juniorskom prvenstvu u Bormiju 1987 (selektor Svetislav Pešić).

- Ovo što mi se događa, to nije samo moje lično postignuće. Imao sam sreću da sam rođen u isto vreme kad se rodila cela generacija fantastičnih igrača koje su trenirali mnogobrojni fantastični treneri. Slavko Trninić, Krešo Ćosić, Boža Maljković, Duda Ivković, Svetislav Pešić i kondicioni trener Mirko Krolo najviše su uticali na moju karijeru. Igrao sam za nekoliko neverovatnih ekipa. Juniorska reprezentacija iz Bormija 1987, Jugoplastika, reprezentacija bivše Jugoslavije i reprezentacija Hrvatske. Ti momci s kojima sam igrao su fantastični i bila mi je čast da delim svlačionicu s njima.

Među njima je najviše istakao Tonija Kukoča, s kojim je u Jugoplastici, pod Maljkovićevim vođstvom, osvojio dve titule evropskog prvaka (zatim je otišao u Romu, a splitski tim je uzeo i treću uzastopce).

- Samo jedan košarkaš uz mene bio je deo svih ovih ekipa. Njegovo ime je Toni Kukoč i njega smatram mojom košarkaškom srodnom dušom. Toliko se dobro poznajemo da bismo i sada mogli da igramo zajedno zatvorenih očiju. Još jedan velikan za koga smatram da sam imao privilegiju da igram s njim je Dražen Petrović. Od njega sam naučio mnogo, ne samo o košarci, nego i o životu. Stojko Vranković, Perasović, Komazec, Saša Đorđević, Divac, Zdovc, Paspalj, svi oni bili su prekrasni sagrači i bili su članovi generacije koja je deset godina pripadala samom vrhu evropske i svetske košarke. Želim da im zahvalim jer zbog njih sam bio bolji igrač. Bez njih, ne bi bilo ni mene. Hvala Seltiksima, Panatinaikosu, Olimpijakosu, Rimu, Zadru, hvala svim doktorima, fizioterapeutima, čistačicama, svima koji su bili uključeni u život košarkaških ekipa za koje sam u igrao. 

Oči su mu se napunile suzama kada je govorio o porodici.

- Ipak, najviše hvala mojoj porodici, zbog mene su propatili mnogo. Nikad nisam bio kod kuće, čak i kad jesam, nije bilo lako živeti sa mnom. Bio sam fokusiran samo na košarku i nisam imao puno vremena za ostalo. Moja mama sad pleše negde presrećna što me vidi tu, moj otac kod kuće nazdravlja srećan zbog mene. Ipak, oni najvažniji su tu. Moji sinovi, znate koliko vas volim, čak i onda kad sam strog, a to je bilo često. Činio sam to za vaše dobro. Moja supruga Viki, moja životna srodna duša. Zbog ljudi koje sam ranije spomenuo bio sam bolji igrač. Zbog tebe sam bolji čovek. To znaju svi.