Slava od "Ivkove slave"
Sremac mu je na to odgovorio pitanjem:
- Misliš da je moja priča pas ratler, da mu se mogu potkusiti rep i uši?
Od ujaka Jovana Đorđevića nasledio je pisac bogatu biblioteku. Nešto je poklonio Srpskom seminaru, a svom prijatelju i kolegi, istoričaru književnosti Pavlu Popoviću delo "Lijek jarosti turske od Njegoša".
Loša bluza
Budući veliki boem, Sremac je živeo noću i zato nije voleo da radi pre podneva, ali mu je novi upravnik beogradske gimnazije odredio baš jutarnju smenu. Sremac mu je na to rekao:
"Da sam hteo da radim u zoru, bio bih pekar ili krojač na Terazijama, a ne profesor."
Sremčeva sposobnost da u trenu smisli dosetku ili odgovor bila je nadaleko čuvena. Kad je Velika škola 1905. proglašena za Univerzitet, javno je pisao i govorio:
"Šijem reklu, a zovem je bluza". Rekla je prosta ženska tunika.
To je bila retka knjiga, nije je imala čak ni Narodna biblioteka. Sremac je tražio da mu se Popović zahvali, i to ovako:
- Kad ja budem sedeo za svojim stolom, vi zovite kelnera, pa mu poručite satiljak vina za mene: "Za onog gospodina tamo." Ja ću se malo dići, pokazati se, i salutirati u znak zahvalnosti.
Kada je Sremac stavio tačku na poslednju rečenicu komedije "Pop Ćira i pop Spira", Pavle Popović je celu noć šetao sa njim po Kalemegdanu. Pričajući o knjizi, Popović je rekao da je izvrsna, ali da ima epizoda koje se ne uklapaju. Sremac je pitao:
- Nosite li žaket?
Popović je odgovorio:
- Nosim!
- Šta će ona dva dugmeta ostrag na njemu?
- Radi ukrasa.
- E, pa, tako je i sa onim epizodama u mojoj knjizi...
Akademik sajdžija
Jednom se Stevan Sremac našao u istoj kafani sa predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti Aleksandrom Belićem. Poznati lingvista bio je kratkovid, pa je ručao potpuno nagnut nad stolom, seckao meso i prebirao po tanjiru. Sremac je posmatrao ovaj prizor, i nije izdržao da ga ne upita:
- Šta radite?
Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao:
- Ja sam mislio da opravljate sat.