Zatočeni u mraku i bedi
Za stanare memljivih sobičaka, tavanica pojedenih kišom, zidova iskidanih vlagom, ovog neformalnog kolektivnog centra u beogradskom naselju Resnik pranje veša i održavanje higijene je ozbiljan problem. Ali i spremanje hrane, čuvanje namirnica...
U poslednjih šest dana otkad su im isekli struju, uskraćeno im je i ono malo dostojanstva preostalog u dve decenije imitacije života okupiranog i oivičenog u par kvadrata. U svim tim mukama živi 32 dece i oko 17 staraca, od kojih je većina vezana za postelju.
- Prošle srede su nam isključili struju bez najave, iako smo poslednji put dogovorili da plaćamo onoliko koliko nam odrede i tako smo radili. Imamo priznanice, ali Elektrodistribucija nije ispoštovala dogovor. Taman smo nešto prikupili, stavili u zamrzivač i sve je propalo. Decu je trebalo da pošaljemo u školu, a ona su neispavana, neispeglana, danima jedu suvu hranu. Stare ne možemo da okupamo, da im skuvamo toplo jelo. Ko je imao gde, on je otišao. Ovde je ostao samo onaj ko nema, jer je ovo dno dna. I još u u 21. veku nemamo struju i to usred glavnog grada naše domovine - očajna je Milanka Terzić, iz sela Lukavac kod Istoka, nekada nastavnica biologije i hemije i direktorka škole, a već dve decenije stanarka sobice nekada radničkih baraka.
Obećaju pomoć, pa zaćute
Usred zime, polovinom februara, neformalnom kolektivnom centru u Resniku je poslednji put isključena struja. To je bilo uoči izbora u Beogradu i problem je brzo rešen.
- Tada su obećali pomoć, da se ćuti, da se iskoristi pred neke izbore. I ovo je sada isto tako nešto, kada god ima nešto da se igra neka politika, mi ga platimo debelo - kaže Milanka Terzić.
- Svake godine po dva puta nam seku struju po četiri, pet dana. Taman kada pobacamo sve namirnice, ponovo uključe. I nikom ništa - kaže Slobodanka Velikinac, izbegla iz Prizrena.
Dragoljub Veselinović iz sela Poljane kod Istoka je podjednako ojađen. Živi u sobičku sa 73-godišnjom nepokretnom majkom Stojankom.
- Možete samo zamisliti kako izgleda njeno tuširanje u ovim uslovima - sleže ramenima.
Baka Kosa Petrović iz Peći ne pomera se iz poslednje sobice u dugačkom nizu. U postelji je poslednja dva meseca od kada je doživela srčani udar.
- Ipak, nije trebalo da nas država pusti ovako, da nas ostavi bez struje, bez smeštaja. Kao što vidite ovde sve krpimo. Ako dobijem neki dinar ne znam da li da kupim lekove i pokrijem krov koji prokišnjava. Vidite ove oljuštene zidove, prozore koji ne dihtuju...
U poslednjoj sobi sledeće barake iz kreveta ne ustaje 90-godišnji Miroljub Đolić iz Tučepa kod Istoka. Dementan je i nepokretan, jedva živ, kroz suze priča 85-godišnja baka Vasiljka.
- Molim te, gospodinu predsedniku Vučiću. Na svaka vrata je zakucao, neka zakuca i na naša. Mi obožavamo njega, dobar je predsednik, bori se za nas, ali nama treba pomoć. Moje ruke više nisu ko što su nekada bile, nemam snage da svaki dan perem veš. Muž je radio u inostranstvu, u selu smo imali kuću punu svega, a sada je sve zapaljeno, korov i trnje. Evo gde smo već 20 godina. Dok beše svetla i nekako da se borimo, ali sada, nemam više snage.
Zavidimo psima
I ovog puta stanari ove kuće jada su pokušali da zatraže pomoć prvog čoveka Rakovice.
- Dva sata smo čekali da nas primi predsednik opštine Vladimir Kocić, ali nam je rekao da je naredila distribucija da se isključi struja. U Elektrodistribuciji su nam rekli da je odluku o isključenju donela Vlada Srbije. Mi smo dokazali da smo sve plaćali po dogovoru, ali oni sada traže da se izmiri stari dug nastao pre nego što smo se uselili, koji sa kamatom iznosi 28 miliona dinara. Mi ne možemo to da platimo, ali ni da verujemo da azil za pse, koji vidimo kako noću svetli, ima struju i grejanje, a mi ne. Pa i da je Tači, on bi regulisao za šest dana, Vučić ništa. Ovo je sramota za državu - ističe Jelica Perović.
