Karađorđe u narodnom predanju (12): Vojskovođa po rođenju
Vojni istoričar Petar Opačić, govoreći o glavnim bitkama Prvog srpskog ustanka u knjizi "Kazivanja i filmovi o heroju topolskome" istakao je da je od 64 veća ili manja boja, 56 rešeno u korist Karađorđeve vojske:
- Već sama ta činjenica da se srpska ustanička vojska borila protiv nadmoćnijih turskih snaga, koje su bile i bolje opremljene i koja je imala i školovane oficire, dok je sa Karađorđem u stvari bila narodna vojska, naoružani narod da tako kažem - potvrđuje da je on, ipak uspevao da potuče višestruko nadmoćnije turske snage, u nizu kapitalnih bojeva, koji su odlučujuće uticali na razvoj Prvog srpskog ustanka. Karađorđe spada u red najistaknutijih ličnosti početkom 19. veka, on je jedan veliki vojnik, veliki vojskovođa, on je u suštini revolucionisao vojnu doktrinu, uveo je sasvim nove taktičke postupke koji su dali neočekivane rezultate. Primenom tih novih taktika zasnovanih na regresivnom strategijskom rasporedu i upotrebi grupa - u nizu bojeva Karađorđe je tukao daleko nadmoćnije turske snage. U početku ustanka, 1804, srpska vojska imala je oko 15.000 ljudi, za dve godine narasla je na 50.000 vojnika. To je bila izuzetno velika armija, s obzirom na broj stanovnika. Srbija je u to vreme imala oko milion i trista hiljada stanovnika.
Polet sa Ivankovca
Bitka na Ivankovcu je bila prva bitka koju je ustanička vojska vodila sa turskom regularnom vojskom. To je sjajan uspeh, koji je ohrabrio srpske ustanike, dao im novu moralnu snagu i samopouzdanje, pa su sledeće godine započeli niz vrlo značajnih borbi.
Uznemirena Porta
- Karađorđe je primenio sasvim nov princip vođenja bojeva. Za razliku od linijske taktike koju je primenjivala turska vojska, on je primenio rastresiti i pokretni stroj. Znači, Turci su išli gustim strojevima, postrojeni u liniji jedan uz drugog, a Karađorđe je zbog rastresitog stroja, bio u mogućnosti da u bliskom rastojanju i borbi, bilo puškom, bilo bajonetom, tuče daleko nadmoćniju vojsku. Kada se ona razbije, nema više tu homogenu snagu s kojom je ušla u borbu. Takođe, Karađorđe je koristio izuzetno moderan način vođenja operacija, primenom manevra po unutrašnjim operacijskim pravcima - prebacujući trupe s jednog na drugo bojište.
- Imamo čitav niz takvih bojeva. Jedan od izuzetnih i originalnih bojeva koji predstavljaju taj klasičan obrazac tog novog vođenja operacija je boj na Ivankovcu.
Srpska vojska je već na početku 1804. postigla niz uspeha koji su uznemirili Portu koja je shvatila da se radi o narodnom ustanku i rešila da ga uguši. Odredili su Hafis pašu iz Niša da krene prema Beogradu i uguši ustanak. Karađorđe je bio obavešten o kretanju turskih snaga i sačekao ih je na Ivankovcu. Sa četiri ili pet hiljada ljudi stao je na glavni drum, na levoj obali Morave. Tako je zatvarao glavni pravac od Niša prema Beogradu, a Dobrnjca i Milenka Stojkovića postavio je kod Ivankovca, gde su oni napravili šančeve. To je primer strategijskog dočeka.
- Turci su išli putem kojim su mislili da će se lakše probiti, moguće je i da su imali obaveštenje gde se nalazi Karađorđe, pa su udarili preko Ivankovca koji su branili Stojković i Dobrnjac. Borba je vođena čitav jedan dan. U toku noći kad je shvatio da je glavna snaga krenula od Niša prema Smederevu, preko Morave, Karađorđe je prebacio svoje trupe i ujutro ušao u borbu, udario bočno na turske snage koje su delimično bile zauzele neka prednja utvrđenja kod Ivankovca. U toku dana potpuno je razbijena turska vojska. Hafis-paša je ranjen, i Turci su se povukli prema Nišu.
Oslobođenje Beograda
- Narednih godina bio je čitav niz bitaka, a jedna od najlepših je svakako oslobođenje Beograda. Da podsetim da su u toku 18. veka, Austrijanci, i to Laudon i Evgenije Savojski, dva puta osvajali Beograd. Laudon je napadao Beograd dva meseca sa 10.000 ljudi, a Evgenije Savojski sa 62.000 više od mesec dana. Karađorđe je za jedan dan, zapravo, osvojio i šančeve i celu beogradsku varoš, a za manje od mesec dana predao se i utvrđeni Gornji grad, dakle, Beogradska tvrđava - kaže Opačić.
Šanac na Mišaru
- Posle tog poraza, Turci su tek sredinom leta bili u stanju da preduzmu operacije. Najpre su preduzeli od Vidina, gde ih je razbio Milenko Stojković i vratio se odmah u Deligrad, dok je Karađorđe, shvativiši da velika opasnost ide baš iz Bosne, naredio glavnim snagama da se organizuje odbrana od tursko-bosanske vojske na Mišaru.
On sam je otišao prema Lazarevcu, da kod Valjeva zaustavi prodor pomoćne turske kolone koja je nadirala prema Valjevu. Kada je to raščistio, organizovao je trupe, prikupio snage iz Posavine i Podrinja i krenuo prema Mišaru. Na Mišaru je bilo 15.000 vojnika. Tamo je napravljen jedan četvorougaoni šanac, na svakom kraju je bio po jedan vojvoda, a sam Karađorđe je bio u centru i komandovao rezervom.
U isto vreme pop Luka Lazarević i prota Mateja sa konjicom su u šumi pratili očekivano nastupanje Turaka iz pravca Šapca prema Mišaru. Turci su nastupali u linijskom stroju i kad su došli na krajnje blisko rastojanje, Karađorđe je dao znak za početak borbe. Došlo je do komešanja i kolebanja u linijama turskih vojnika, međutim, obnovili su juriš. Ali, u tom času, kada je Karađorđe dao znak, i Luka Lazarević i i prota Mateja sa oko 2.000 konjanika udarili su u bok turskih snaga.
To je izazvalo strahovitu paniku i veliko stradanje turske vojske, i tako poraženi, bežeći u Srem mnogi su se podavili u Savi. To je bila velika pogibija turskih begova i Kulin kapetana, kako je to već poznato iz narodne pesme. Posle te veličanstvene pobede, pojavila se na drugoj strani opasnost od Niša. Karađorđe je sa šumadijskim trupama pohitao na Deligrad. Takođe, uputio je Petra Dobrnjca sa oko 2.000 pešaka i 500 konjanika da preko Kruševca, Prokuplja i Jastrepca, udare u bok turskih snaga koje u borbi na Deligradu, što je izazvalo strahovitu paniku kod turske vojske i oni su se povukli prema Nišu, uz velike gubitke.
To su bitke u kojima je Karađorđe pokazao izuzetan, prirodni talenat vojskovođe, iako bez vojne škole - on je samo učestvovao u frajkoru, i onoj narodnoj vojsci Mustaj-paše protiv odmetnug vidinskog Pazvan-Oglua. Karađorđe je, dakle, bio jedan sjajan vojskovođa po rođenju.