Mališani iz dijaspore u kampu "Deki 5" (17): Golmanska koža nije tesna
- Znam da se zovem i prezivam kao naš poznati glumac - pomalo stidljivo kaže očigledno perfektno vaspitani Nikola, koji je smiren i komunicira odmerenim rečenicama.
Gde treniraš?
- Klub je Segertorp i poznat je po radu sa mlađim kategorijama na kome se sve bazira.
Nikola je golman i nema dilemu ko mu je uzor.
- Manuel Nojer je najbolji. Vratio se posle povrede i još dugo će uspešno braniti. U kampu "Deki 5" treninzi za golmane su sadržajniji i interesantniji od onih na koje sam navikao u Švedskoj. Puno sam novog naučio i jedva čekam utakmice koje su prava provera. Siguran sam da ću pozitivno iznenaditi Turčina Haruna koji me trenira u Segertorpu - izjavio je on.
Iz kampa u Despotovac
- Moji su poreklom iz Despotovca. Imam tamo baku, deku, brojnu rodbinu i redovno ih posećujem. Bio sam pre, a ići ću i posle kampa "Deki 5". Rođen sam u Švedskoj, pa mi prija svaka poseta Srbiji.
Nikola se u Stokholmu druži sa Srbima i Šveđanima. Na treninge ga vode roditelji.
- Nije daleko, stignemo za desetak minuta.
O kampu "Deki 5" ima samo reči hvale.
- Stvarno je lepo u kampu. Ovaj je najbolji od svih u kojima sam bio u Švedskoj, odnosno Stokholmu. Prvi put sam odvojen ovako od porodice i nije mi teško. Možda malo prvog dana, ali sve je prošlo u najboljem redu. Brzo sam se opustio i kao i drugari prihvatio obaveze koje zahtevaju plan i program - priča Nikola.
Nikola kaže da mu nedostaje mlađa sestra koja trenira rukomet, koji je vrlo popularan u Švedskoj.
Časovi srpskog
Nikolina karkateristika je perfektno poznavanje našeg jezika.
- Idem na časove srpskog jezika. U školi ih imamo posle redovne nastave. U redovnom razredu sam jedini Srbin, a na časove srpskog nas dolazi četvoro. Mlađi su i stariji od mene, a i u kući sa mamom i tatom govorim samo na srpskom jeziku.
Odlikaš iz veznog reda
Đorđe Komatović je rođen 2004. godine, uskoro kreće u osmi razred, iako puno vremena provodi u druženju s loptom to ga ne sprečava da bude i odličan učenik. Svoju "ispovest" počinje konstatacijom:
- Loptu, samim tim i fudbal, volim od kada znam za sebe!
Super se slaže sa cimerom Miloradom, druženje će nastaviti i posle kampa "Deki 5", iako je Milorad u Nemačkoj, a Đorđe u švajcarskom mestu Arau.
- Upoznali smo se u kampu, nikoga nisam poznavao pre dolaska na Zlatibor. Mislio sam da će mi to možda biti najveći problem. Na sreću, prevario sam se.
Kako si saznao za kamp "Deki 5"?
- Brat od tetke, koji živi pored nas u Arauu, čuo je i javio nam. Ni tren se nisam dvoumio, a mama i tata odmah su mi rekli da mogu da idem. Kamp je u svakom smislu za mene otkrovenje. Ništa slično nisam doživeo. Zato bih voleo da dođem i iduće godine.
Ko zna da li ćeš tada trenirati?
- Sigurno hoću. Fudbal mi je veoma važan. Imam podršku roditelja i sestre Katarine koja je odbojkašica.
Karijeru je počeo u klubu Arau, a sada je član Volena.
- Putujem 20 minuta, na smenu me voze mama i tata. Treneri su Italijani Travaljaro i Riko i potpuno su nam posvećeni kao i momci koji su radili sa nama u kampu "Deki 5".
Da li u Volenu ima još srpske dece?
- Ima dosta Makedonaca i dečaka iz eks JU republika. Jedini sam Srbin, ali to nije problem. Družimo se bez obzira na poreklo.
Emotivna majka
Nerviraju li se roditelji kad vide modrice?
- Mama više, jer je emotivnija, a tata je navikao. Mama je poreklom iz Kraljeva, a tata iz Beograda.
Đorđe je po vokaciji vezni fudbaler, a idol mu je Argentinac Mesi.
- Navijam za Barselonu i Zvezdu. Redovno gledam utakmice kad nemam obaveze u školi i treninge.