Anđeo u prašini

Na tlu današnje Srbije igra pod tim imenom mogla je da okupi i 20 igrača, s tim što su momci igrali odvojeno od devojaka. Takmičari prvo izaberu anđela, đavola i domaćina. Anđeo i đavo se povuku malo dalje, nađu dva štapića i čekaju početak. Ostali igrači posedaju jedan do drugoga, a domaćin zađe među njih da mu svaki šapne na uvo ime nekog cveta. Domaćin mora da svačije ime upamti, ma kako ono bilo zakučasto.

Prvo pristupi anđeo, i kaže: "Cin-cilin", kao da zvoni na vrata, na šta domaćin pita: "Ko ide?". Anđeo s krstom, odgovori mu ovaj, a domaćin dalje pita: "Šta traži?" Anđeo odgovori ime prvog cveta kojimu padne na um, bilo to ruža, bosiljak, ruzmarin, perunika, neven, zdravac... Ako među igračima ima cveta koji traži, domaćin je dužan da mu ga pokaže. Ako bi u tome tri puta pogrešio, smenjuju ga sa domaćinstva. Onda anđeo uzima tog igrača i vodi ga na stranu. U protivnom, vraća se na mesto praznih ruku.

Potom prilazi đavo, koji na pitanje "Ko ide?" odgovara: "Đavo s budžom." Kad obojica uzmu većinu igrača od domaćina i imaju podjednaki ili približni broj na svojim stranama, onda se bore za preostale, tako što polože svoje štapove na zemlju tako da samo oni znaju koji je čiji. Pristupaju igrači i preskaču te štapove, i koji preskoči anđelov štap, on je anđelov, a koji đavolove, on je njegov. Pobedio je onaj koji od ove dvojice dobije više igrača, i sa njima ima pravo da napadne protivničku stranu i uvalja ih u prašinu, pri čemu najgore prolazi starešina, bilo on anđeo ili đavo.

U Hercegovini su se cveća igrali zajedno muški i ženski, tako što izabere ime jednog cveta, a majstor igru započinje rečima: "Ah, srce me boli", da bi ga neki iz društva pitao: "Za čijim?", a ovaj odgovori, na primer, karanfilom. Igrač kome je ovo ime mora odmah da se podigne i kaže za koga njega srce boli, i odabere drugog, na primer "Za bosiokom", i tako redom. Koji igrač na vreme ne odgovori, uzimaju mu zalogu, a ako tri puta pogreši ispada iz igre. Zaloge idu pobedniku.