Karađorđe u narodnom predanju (9): Buklija pomirenja
- Ja sam od Stevana. Stevan je imao Simu i Tanasija, posle Tanasija je bio Petar, Blagoje, onda moj otac Ivko, pa ja. Koliko ja imam saznanja od stričeva koji su pričali, pošto oca nisam zapamtio, mislim da je Marinko optužen za neke nečasne radnje, pa ga je Karađorđe zbog toga ubio, a njegova udovica je posle otišla u Krćevac i udala se za momka Pavla.
- Tako su nastali Pavlovići, mi smo sa njima u rodu po mleku. Pomirenje porodica naših sa Karađorđevićima je ostvareno kada se kralj Aleksandar ženio, kada je pravio svadbu, kada je buklija došla u selo, po moga dedu Blagoja - tada je ostvareno pomirenje.
"Sine, ja bih ga obesila"
Karađorđe je, prema predanju, otišao da svoju hrabru majku Maricu pita: "Majko, šta bi ti učinila sa nekim, ko obeščašćuje žene?" "Sine", kaže, "ja bih ga obesila!". "Idi, majko, pogledaj, eno ti ga Marinko visi u kuli". Zaista, Karađorđe je presudio u času, u trenutku, i posle toga je bio povučen u svoje odaje nekoliko dana i bez hrane i bez vode, ne progovorivši ni jednu jedinu reč ni sa kim, ispričala je za Topola film, Mileva Matić, kustos u Karađorđevom gradu u Topoli.
- Međutim, čitao sam knjigu o Aleksi Dukiću - a bio je neposredni izvršilac kazne nad Marinkom, po naređenju Karađorđa - gde on u jednom trenutku kaže: "Da li ono pobra pogibe, izgubi život zbog onog što sam ja učinio"? Tako da postoji verovanje da je to za šta je Karađorđe obesio svoga brata Marinka, u stvari izvršio Aleksa Dukić. Njih dvojica su toga dana zajedno bili tu u selu Mitrovčić, bili su pri piću, tako da se Aleksa ne seća šta je bilo i kaže: "Možda sam ja izvršio delo zbog koga je moj pobro stradao".
- Mi smo Marinkovići prezime dobili verovatno po Marinku, jer ranije se prezime menjalo po imenu dede, pa je onda knez Aleksandar, Karađorđev sin, doneo neki ukaz, koliko ja imam saznanja, da se prezimena ne menjaju, i da ostanu po pretku jednom, koga je familija odabrala. Recimo, Marinkovići koji se nalaze u drugom selu, koji su potomci Stepana, drugog Marinkovog sina, prezivali su se Stepanovići, pa su uzeli prezime Marinković.
Prema predanjima, priča se da se Marinkovo vešanje dogodilo na ulazu u Karađorđev konak, ta kapija se i sada tu nalazi, ne znam da li je i tada bila u takvom stanju, ili je napravljeno nešto drugo.
- Kažu da je Aleksa Dukić, koji je izvršavao nalog Karađorđev, pokušao da spase Marinka, tako što je dva puta, bacajući konopac, praveći tu omču za koju su trebali da ga obese, da se omča odvezivala i padala, ali kada je Karađorđe pripretio da će on da obesi Aleksu Dukića, onda je ovaj taj čin odradio. Priča se da je to ova kapija koja se sada nalazi ovde na ulazu, ali da li je ovakva bila ili se napravila neka nova, nemam saznanja.
- Pravo da vam kažem, ja o tome nisam razmišljao. Mi smo kao porodica stradali za vreme drugog svetskog rata. Moj otac i stričevi, svi su bili u jedinicama Draže Mihailovića, jednostavno su otišli i nisu se više vratili. Jednog strica, koji je tu ostao u Topoli, koji je pošao u rat, komunisti su po dolasku na vlast ubili, i dan-danas ne znam gde mu je grob. Tako da su ostale samo žene i deca, a dedu nisam zapamtio.
- Do saznanja da smo mi potomci Karađorđevog brata Marinka došao sam od jednog strica koji je takođe bio u jedinicama Draže Mihailovića, koji je dok je bio živ to pričao, a to ima i zabeleženo u crkvenim knjigama, zna se rodoslov.
Graditeljski poduhvat
- Kada je Karađorđe oslobodio svoju zemlju od novca koji je stekao trgovinom, jer veliko imanje je imao nedaleko od Topole, u tom selu Krćevcu, ogromno imanje je imao, izvozio je svinje, nabavljao oružje, i bogme taj svoj imetak iskoristio za podizanje tada sigurno najvećeg poduhvata graditeljskog u ustaničkoj Srbiji.
Objekat je, inače, napred imao sedam soba, vrlo prostranih, ali je u okviru konaka postojala ta dugačka prostrana građevina, nazvala bih je svečana trpezarija. Tu se dolazilo kod Karađorđa, tu se dogovaralo i pregovaralo, tu je dolazio narod, tu su dolazile vojne starešine. Topola je malo, ali je živo mesto, tu se i odlučuje, i sudi, i presuđuje. Bog zna ko je sve prošao kroz ovu kuću. Gradsko jezgro Karađorđevog grada je sadržalo četiri kule - priča kustos Mileva Matić.
- Kao đak u školi sam učio, tj. pričali su profesori istorije, šta je to Karađorđe uradio i zbog čega je ubio svog brata. Međutim, razmišljajući posle kao odrastao čovek, mislim da je prenaglio, prema svom bratu, mada ga istorija pravda da je brata žrtvovao za poštenje, a oca za otečestvo. Pričalo se za Karađorđa da je bio prek i da je lako potezao kuburu, pa je i u slučaju Marinka to, verovatno uradio u afektu, jer se kasnije pokajao i 1811. godine napravio ovu crkvu. Ona je kasnije posvećena rođenju Presvete Bogorodice, a on je Marinka ubio, čini mi se, 1806. ili 1807. godine.