Karađorđe u narodnom predanju (6): Špijun na magarcu
O samom Karađorđu ispisana je cela biblioteka, kaže Vitezović u knjizi "Karađorđe i Srpska revolucija 1804 - 1817":
- Samo u Matici Srpskoj nalazi se 190 izdanja knjiga o Karađorđu. U pitanju je istoriografija, najčešće, koja ili registruje događaje ili slavi vreme, čak ima i političkih knjiga. Međutim, nalaze se i na desetine romana o Karađorđu i njegovom vremenu, stotinak drama, nebrojeno pesama i naravno, veliki broj zapisa, legendi o Karađorđu.
Iskreni Sarajlija
- Karađorđe je najveća tema obnovljenog srpskog književstva. Istoričari Karađorđa ocenjuju počev od njegovog završetka do danas. Za najverodostojnije ocene vođe Prvog srpskog ustanka uzimaju se uvek one prve, dakle ocene Vuka Karadžića iz prve ruke i ocene Leopolda Rankea, po Vuku i ostalim svedočenjima. Postoje dva velika očevica, i da kažem pismena svedoka Srpske revolucije i Srpskog ustanka. Jedan je Vuk Karadžić, a drugi je Simo Milutinović Sarajlija koji je sve to i opevao. "Serbijanka" je možda najveća apoteoza Karađorđu, jer Milutinović u njoj ništa nije sakrio - ni prekost Karađorđevu, ni vojvodsku osionost, ni ostalo. Predgovor za "Serbijanku" napisao je Gete.
Jaram i plug
Pred veliki boj na Malajnici, Karađorđe je kazao ruskom pukovniku: "Ja ne želim ništa drugo, nego da vidim svoju otadžbinu oslobođenu od Turaka, tako da nikad više niko od Srba ne strahuje od njihovog jarma, i onda bi se ja vratio svome plugu, brate." Tom svom plugu Karađorđe se i vraćao u svim ratnim predasima. Prota Mateja beleži da su oni jednoga dana, kao Sovjet, pošli u Topolu i zatekli Karađorđa gde kopa. Oni se javljaju, on kopa i dalje, oni, nemajući kud, prihvataju se svi motika i kopaju sa njim.
- U prilici sam da ukažem i na knjigu koja je ostala potpuno nepoznata, iako je objavljena, istoričari se na nju nisu značajnije pozivali. U pitanju je Jugovićeva istorija najvažnijih događaja u Srbiji od 1804. do 1813. godine. Ivan Jugović je bio karlovački đak, prešao je u Srbiju, bio je sekretar Praviteljstvjuščeg sovjeta, znači bio je čovek koji je utemeljiao pravno i "na peru" Srbiju. Kasnije je bio Karađorđev diplomata, stigao je do careva Aleksandra i Franca, u Moskvu i u Beč, pregovarao je sa knezom Prozorovskim u Bukureštu i sa maršalom Marmontom u Dubrovniku u ime srpskih ustanika. Potom je pao u Karađorđevu nemilost iz nekih drugih razloga ili iz razloga sukoba Karađorđa sa Sovjetom. Bio je onda prvi rektor Velike škole, i najzad otišao, proteran iz Srbije 1812. godine. To je njegovo svedočenje pred sam kraj Srpskog ustanka. Nažalost, on nije opisao kraj Srpskog ustanka, jer nije bio tu, ali on je - od neke nevolje ili tuge i umro 1813. godine.
Prgave vojvode i dobri konji
- Karađorđe je imao posla i sa svojim prgavim vojvodama, koji su, kao i on, voleli konje, a jedan Pavle Cukić, koji se inače, bunio uvek protiv Vožda, a stalno ih mirila Karađorđeva žena, jer je u nekom srodstvu sa njom bio, imao je najboljeg konja, a Karađorđe mu je nudio nekoliko konja za njega. Cukić neće da da, onda idu poruke da mora da da. I onda, jednog dana, dođe Cukić Karađorđu i dovede svoga konja, jašući na drugom konju, poklanja ga i neće da uzme drugog. Izljube se i ručaju. Kad se pozdravljao sa Karađorđem, Cukić kaže: "Je l' mogu da se oprostim od konja?" Karađorđe kaže: "Pa, možeš, naravno, čoveče, eno ga tamo u štali, u konjušnici." Cukić ode u štalu, nastane njiska konja. Kada je Cukić odjahao, nije prestala njiska poklonjenog konja. Karađorđe dođe u konjušnicu i ima šta da vidi. Cukić je odsekao konju uši.
Ova njegova tri toma, glavni su izvori za vreme Karađorđa i za vreme Prvog srpskog ustanka. Evo naslova: "Izvori za novu srpsku istoriju", a u podnaslovu su "Delovodni protokoli Vožda Karađorđa Petrovića".
Kazna za uhode
- Dakle, u pitanju su sva sačuvana ustanička pisma koja je Karađorđe pisao svojim vojvodama i stranim državnicima. A pisao je silna pisma. Zemlja koja se oslobađala probala je i sa prepiskom i sa molbama i sa svim, ne samo ratovima, da se formira, da se sačuva i da se spase... A ovde nema odgovora drugih strana, samo nešto malo, očito da je u to vreme svet pomalo bio namerno, a možda i nenamerno, još u to ratno vreme - gluv za naše patnje i za naše težnje.
Sam Karađorđe nije znao pisati, ali je pismene ljude cenio i stvarao se da svaki knez, svaki vojvoda i svaki viđeniji starešina uz sebe ima pisara.
- Već od početka Prvog srpskog ustanka, Srbi su se morali boriti sa jednim svojim zlom, a to zlo su se zvali špijuni i uhode. Naravno, to je bilo nasleđeno iz vekovnog robovanja i kad je Karađorđe pošao da zauzme grad Rudnik, kada je pvoeo svoje ustanike, kolona ustanika se razmimoilazila sa nekim Rakom, koga je Karađorđe, inače, znao i koji je bio u dobrim odnosima sa Sali-begom, gospodarom Rudnika. Karađorđe ga zaustavi i kaže - "Kud ćeš ti mimo sveta?" - a on odgovori - "Ja moram u Smederevo."
"Šta ćeš u Smederevu?" - kaže Karađorđe, a on odgovori - "Moram da kupim so".
- "Kupuj sutra, kupuj prekosutra!" - "Ne, ne, poručena je so i ja moram da idem sada. Ja ću posle doći".
Karađorđe ga gleda i pita - "Ajde ti meni reci, zašto ti u stvari ideš u Smederevo?" - a ovaj odgovori : "Idem po so". Karađorđe kaže: "Reci, bolje ti je, inače će ti biti teško". On, kaže, pa po so, čoveče". Karađorđe naredi da ga skinu s magarca, pretresu i samar i magarca i njega skinu dogola, i ništa. Ovaj likuje i kaže - "Vidiš, idem po so. Da si nešto hteo da tražiš, našao bi." Karađorđe gleda i kaže: "A šubaru mu niste skinuli?" Oni skinu šubaru, a u šubari pismo Sali-bega za Kučuk Aliju kojim ga moli za pomoć, jer očekuje napad Srba. Karađorđe kaže: "Slušaj, sad govorim za sve, neka to bude nauk". Nije hteo da kaže, da mu bude lakše "zato što nosi Turcima pismo, nek i ubuduće nosi Turcima".
I onda naredi da mu prebiju i noge i ruke. Noge ispod kolena, a ruke do lakata.