Iz Kragujevca se preselio u Beč: U kampu kao bubrezi u loju
Njih troje žive u Tulnu, 45 kilometara od Beča, a ovih dana su u Aleksandrov zavičaj došli da bi proslavili krsnu slavu.
- Promenio sam tri firme, a sada već 19 godina radim u turističkom kampu u Tulnu. Radim sve, od šišanja trave do popravljanja toaleta. Kamp je veličine 10 hektara. Polovina je za turiste, a na drugoj polovini su privatne vikendice. Godišnje imamo oko 36. 000 prenoćišta. Sezona je od maja do septembra. Naša firma ima i kamp u Klosterneuburgu, udaljen 20 kilometara od kampa u kome ja radim. On je manji, nema vikendaše, ali je otvoren duže, pa ima više od 40.000 prenoćišta - kaže Aleksandar za "Vesti".
Biciklom do zavičaja
Aleksandar i njegov šef Franc Liban, menadžer kampova Tuln i Klosterneuburg, su septembra 2012. godine u Gložane došli bicklima. Putovali su četiri dana, prešli 780 kilometara i u proseku vozili 22 kilometra na sat.
- Nije lako sedeti na biciklu. Najteža deonica bila nam je od Subotice do Beograda, jer je kiša padala čitav dan. Bili smo mokri do gole kože. Svratili smo u jednu kafanu da se presvuccemo, džaba, jer smo posle 10 minuta opet bili potpuno mokri. Ali, bilo je to lepo iskustvo. Doduše, vratili smo se službenim automobilom - otkriva Aleksandar za "Vesti".
Poslušao dedu
On dodaje da se u Austriji puno radi, ali da je to manje nego u Srbiji i da tamo žive kao "bubrezi u loju". U Srbiji je završio ekonomsku školu, upisao Pravni fakultet u Kragujevcu, ali su poccele demonstracije, pa su profesori počeli da izostaju s nastave.
Tada mu je pokojni deda rekao da ovde "nema 'leba", već da ode kod oca Miodraga i majke Živane koji su u Austriji od 1972. godine. Poslušao je dedu i nije se pokajao.
- Roditelji su mi razvedeni, pa sam otišao kod majke. Papire sam dobio posle samo dva meseca. Bio je to poslednji voz kada nije trebala ni viza. Da sam ostao ovde, mogao sam samo da namaknem čarapu na glavu. Imam hektar imanja. Šta da radim s njim - priča Aleksandar pomalo u šali, pomalo u zbilji.
Devet sati na granici
Đorđevichi navode da su nedavno na mađarskoj granici satima čekali i da to nije u redu, jer je sedeti osam-devet sati u automobilu u kome je gotovo 50 stepeni, nepodnošljivo.
- Nisam ja ker. Sat vremena je neko najduže vreme koje treba da se provede na granici. Naša vlada to mora da reši. Mađari, Grci i Makedonci imaju trake za svoje građane i brže prolaze, samo mi nemamo. S druge strane, ako naši puste šest terminala, moraju i Mađari. Ako nemaju, neka ih naprave - negoduje Aleksandar.
Naš sagovornik ne veruje da će u Srbiju da se vrati ni kada ode u penziju, jer je demokratija na zapadu, a narod se mnogo manje muči. U Beogradu, rodnom gradu supruge Slavice napravili su kuću u kojoj su samo dva dana godišnje. Samo ga dažbine, poput kablovske i interneta za kuće u Beogradu i Gložanu i u Tulnu, meseno koštaju 3. 500 evra. Ali, kćerka neće da dođe u Srbiju ako nema najbrži internet.
Mladi ne dolaze
- Koja vam je šifra, to je prvo što mladi pitaju kada dođu negde. U Tulnu imamo stan od 75 kvadrata. Ni ja baš nisam bio za takav način života, ali mi je on nametnut. Mojim roditeljima je bilo mnogo lakše da uštede.
Živeli su u jednoj sobi, nisu znali ni kada sam bio bolestan, dolazili su jednom godišnje, vozom ili autobusom i donosili pare. U međuvremenu su slali novac, ali ja im nisam bio na teretu. A moja ćerka hoće patike koje koštaju više od 400 evra - iskren je Aleksandar.
On još kaže da se mnogo šta promenilo i da zemljaci na privremenom radu u inostranstvu sve ređe dolaze u zavičaj, dok mladi, koji su tamo rođeni, gotovo da uopšte ne dolaze.
- Od 240 domova u Gložanu, najmanje 110 porodica su u inostranstvu. U Tulnu je 30 porodica, a evo u najvechem jeku sezone došlo je samo deset porodica. Zašto da dođu? Nemamo vodu, ni kanalizaciju, ni signal za mobilnu telefoniju, a dažbine plaćamo kao i drugi koji imaju sve. Uličnu rasvetu smo sami platili... - rekao je Aleksandar.