Kod dva kriva cara

Dvojica, obično najtrezveniji i najjači, koji su i birali timove, postaju carevi grupa, i njih ostali igrači moraju da slušaju u svemu. I jedan i drugi car narede po jednom od svojih najboljih igrača da, skakućući na jednoj nozi, izlaze jedan drugom na megdan. To znači da se udaraju ramenima sve dotle dok jedan od njih ne izgubi ravnotežu i makar na tren stane i na drugu nogu.

Tada se smatra zarobljenikom, a pobednik izlazi narednom na megdan, i tako sve dok i njega ne zarobe, ili dok on sam ne zarobi celu protivničku stranu. Kad jedna strana bude sva zarobljena, onda pobednici pojašu pobeđene i ovi moraju da ih odnesu do mesta gde je pobeđena stana stajala, ili da izvrše neki drugi zadatak kojeg su se unapred dogovorili.

Veština udružena sa nešto snage, bila je potrebna i za igru žabe ili zgure. Jedan igrač stavi na zemlju novčić, a drugi, koji je toj raboti najveštiji, čučne, savije obe ruke ispod kolena i hvata se za golenjače, blizu nožnih članaka. Zatim se nagne glavom napred i trudi da ustima podigne novčić sa zemlje. Malo njih je u tome uspevalo, naročito ako bi se našao neki šaljivdžija, kome i nije bilo do igre, nego da sačeka da "žaba" zauzme položaj, a onda da se zaleti i gurne ga tako da nosom zaore ledinu.

Slično je bilo i sa igrom skočimiša. Igraču se položi štap kraj nogu, a on se saginje, hvata rukama za nožni palac i tako zgrčen se trudi da preskoči štap. Ako ga preskoči, dobija opkladu. I ovu igru je dosta teško izvesti, ali je bilo onih koji su, baš zbog lake zarade, godinama vežbali, pa su je izvodili bez po muke.

U igri ćuprije učestvovalo je po pet igrača, i to tako da svi stanu jedan iza drugog, a prvi se sagne. Onaj do njega ga preskače, pa se odmah i on sagne. Treći preskače preko obojice, pa se i on saginje, i tako sve do poslednjeg, koji skače preko svih, pa se i on saginje. Kada se svi izređaju, onda se ispravlja onaj što se prvi sagao, i skače preko svih, i tako redom, dok neko ne iznemogne, ili se saplete pa ne uspe da preskoči ceo niz.