Sticali decenijama, voda odnela za minut

Vojislav Gacić (66) je jedan od njih. Devizini penzioner koji je ceo radni vek u Beču štedeo i ulagao u imovinu u otadžbini. Sada je ostao bez ičega.

- Sve što sam radio 35 godina voda je odnela za samo desetak minuta. Iz kuće je sve otišlo. Stradali su mi džip, audi i mercedes - jedva suzdržavajući suze priča Vojislav.
Odlično se seća tog 2. avgusta. Dan ranije su mu stigla deca koja žive u Beču kako bi se svi zajedno proveselili na tradicionalnom vašaru za Svetog Iliju.

-Tog dana je u celoj Žagubici fešta, pa je otuda i najviše nas koji radimo u dijaspori. Mislim da je u naselju bilo najmanje tridesetoro dece. Jedan komšija je već ispekao prase i skinuo ga s ražnja, a ja sam u dvorište postavio roštilj i sve pripremio da ga raspalim. Sedeli smo u dvorištu, pili jutarnju kafu i oko pola devet- devet začujemo neki čudan zvuk, neki huk da ti se koža naježi. Onda je voda počela da nailazi, prvo malo-pomalo, a potom u sve većoj bujici. Deca su brže-bolje krenula da pomere automobile, ali taman što su upalili motore, voda je došla do šoveršajbne. Tu smo shvatili da je đavo odneo šalu, pa smo počeli da spasavamo žive glave - priča Vojislav.

Njegov prvi komšija i rođak Saša Gacić (45) ostao je bez svog automobila i firminog kombija. To je manji deo štete, onaj veći uveliko iznose iz prizemlja zajedno s tonom mulja koji je donela bujica.

- S porodicom sam došao na odmor i sve nam je preselo. Sve što zaradim ulagao sam u ovu kuću i umesto da napunimo baterije i odemo na more, s komšijama jedni drugima pomažemo da skupljamo vodu i izbacujemo šut iz kuća i dvorišta. Ali, hvala Bogu da nije bilo žrtava jer minuti su odlučivali o našim sudbinama - priča Saša Gacić.

Radmila Krajnjan (62), penzionerka koja je čitav radni vek provela u Nemačkoj, u okolini Diseldorfa, ljuta je i na državu i na prirodu.

- Evo, sve sama sređujem, izbacujem vodu kako znam i umem. Gde je sada država da mi pomogne, a sve mi je uništeno, sve! Prepuštena sam samoj sebi - veli ljutito i dodaje da su dva sina na putu ka otadžbini, pa će zajedno s njima pokušati da pre zime barem neku prostoriju vrati u funkciju.

- Mučiš se ceo život, šparaš i onda ti sve to nestane za manje od jednog prepodneva. Ne dao Bog nikome - kaže ova žena.

I Martina Polinter je devizni penzioner. Kuća njenog sina Srbe je među najlepšim u ovom delu Žagubice. Od prelepe ograde i dvorišta nije ostalo ništa, samo šut i mulj.

- Hteo je sin odmah da krene, ali šta ima da dolazi. Kao da se mi ovde dovoljno ne nerviramo. Šta možemo drugo nego da opet krenemo od nule - jedva izgovara rečenice.

I ostali meštani Žagubice razmišljaju na sličan način. Ova varošica se polako oporavlja od posledica katastrofalne poplave. Složni i uz pomoć ljudi dobre volje, svi se nadaju da će većina porodica zimu dočekati na suvom i u toplom. Ono materijalno se uvek može vratiti. Sećanje na 2. avgust 2018. ostaje kao avet da lebdi nad Homoljem.