Niko ne traži srpske žrtve

Međutim, prema rečima šefice regionalne podružnice ove organizacije za Istočno Sarajevo, Milke Kokot, srpske žrtve niti se više traže, niti se identifikuju.

- Pronalaženjem i identifikacijom srpskih žrtava više se niko ne bavi u okviru zvaničnih institucija u BiH, ni u sudstvu, ni u tužilaštvu, ni u Institutu za nestala lica BiH - izjavila je Kokot posle sednice Odbora porodica zarobljenih boraca i nestalih civila Republike Srpske, na kojoj se govorilo o problemima u procesu ekshumacija i identifikacija.

Taj nerad najbolje se vidi u činjenici da je prošle godine identifikovano samo osam građana BiH, a da Srbi u Sarajevu već 26 godina bezuspešno traže 170 žrtava, naglašava Kokot za "Vesti".

- Naša organizacija zastupa deset opština Sarajevsko-romanijske regije, i da ne bismo više nagađali, tražili smo tačne podatke od Instituta za nestala lica BiH, ali nikada nismo dobili nikakav odgovor, već su uvek prenosili svoju odgovornost na tužilaštvo, a ovi na neke treće. Zbog toga su porodice nestalih i ubijenih veoma razočarane. Shvatite da neki od nas već 26 godina čekaju istinu, jer ovde govorimo o prvim žrtvama rata u BiH - emotivna je Milka Kokot.
I sama proživljava upravo takvu sudbinu.

- Već 26 godina tražim svoje najbliže i sutra mogu umreti, a iza mene nema ko da traži moga brata i oca, jer mi je porodica uništena. Vreme čini svoje, a oni u tom vremenu love u mutnom - kaže Kokot i dodaje da samo u kosturnici u Miljevićima ima 370 neidentifikovanih tela, ali da i dalje nije napravljena DNK analiza.

- Porodice nestalih krv su dale još 2003. godine, a i dalje ništa. To je ruganje žrtvama. Zbog čega se ništa ne radi da bi porodice napokon našle svoje najmilije i svoj mir? Porodice nestalih su zato opravdano nezadovoljne i smatraju da je reč o neodgovornom odnosu. Radi se o klasičnom neradu institucija koje su zadužene da pomognu porodicama, a ne da čekaju da one izumru - naglašava Kokot.

Ništa bolja situacijia nije ni kada je reč o traženju i identifikaciji 95 nestalih Srba u Goraždu.

- Te 1992. godine nestali su mi majka i otac. Brat je prethodno poginuo na liniji fronta i "tu je imao sreće", jer su na kraju uspeli da ga izvuku da bismo ga sahranili. Za majkom i ocem i dalje bezuspešno tragam. Navodno su bili ranjeni, a zatim zarobljeni. Međutim, i dalje se ne zna gde su im tela - kaže za "Vesti" Tanja Bijeljanić, doskorašnja predsednica Regionalnog odbora ove organizacije.