Ispovest preživelih iz Jasenovca: Krv tekla kao voda!

  

Tamo su proveli nekoliko strašnih meseci. Dečji plač, brutalna ubistva, mučenja, silovanja, prisilni rad... Slike su još žive, a sećanja bolna.

Nadir Dedić uhapšen je u jesen 1942. U logoru je proveo četiri i po meseca jer je optužen da je bio u kontaktu sa partizanima. Kao 12-godišnjak počeo je da radi u Novoj Topoli. Čuvao je krave.

Jednom prilikom igrao se sa decom, šibicom potpalio grm i izazvao veliki požar. Pobegao je i legao u štalu. Gde je ono Ciganče koje čuva krave, prenuo ga je iz sna muški glas. "Spava. Šta je uradio?" - upitao je gazda ustaše.

Uzalud je vlasnik imanja pokušavao da zašti malog Nadira. Isprebijan i prestrašen, brzo se našao u kamionu kojim su ga prevezli u Bosansku Gradišku, a zatim u Jasenovac.

"Ošišali su nas i zaprašili protiv vašaka. Vrlo brzo su me upregnuli pa sam radio u bravarskoj radionici. Decu koja su bila slabija, maltretirali su i mučili, a one sposobnije terali da nose drva", priča Nadir.

"Dani su mi brzo prolazili, ali noći su bile traumatične jer su logorom odjekivali dečji plač i vrištanje. Nito nije bio pošteđen. Ja nisam imao pojma ni ko su partizani, ni ko su ustaše, a optužili su me da sam vatrom partizanima davao signale", pričao je Nadir koga su novinari pronašli u prenoćištu u Heinzelovoj ulici u Zagrebu.

Imao je sreće jer je otac intervenisao kod porodice Hatić koja ga je spasila iz logora. Bio je svetle puti pa su mislili da je musliman.

Nadirova supruga Fata svedoči je brojnim ubistvima koja su se tamo dogodila. Gledala je kako joj ustaše ubijaju baku, siluju žene i likvidiraju decu. Ona je u logoru u Staroj Gradiški provela tri meseca, a u Jasenovcu četiri.

"S bakom sam, koja je na glavi nosila tepsiju, hodala uz puteljak u selu Rovina. Odjednom je naišao kamion sa ustašama. Nisam niti trepnula, baka je već pala na zemlju, a mene su priveli", priseća se tragičnog detinjstva.

"Muškarci u crnim odelima ubijali su i klali gde god su stigli. Krv je tekla kao voda. Zatvorenici bi prvo iskopali rupe, znajući da će ustaše u njih ubaciti njihove leševe. U Staroj Gradiški videla sam mrtvu decu s otvorenim očima, a u Jasenovcu silovane žene... Ciganke mogu da trpe, govorili su", priča Fata dok gleda u prazninu.

Nakon sedam meseci provedenih u logorima spasio ju je stric koji je tečno govorio nemački jezik. Nadir i Fata poznavali su se kao deca jer su iz istog kraja, ali u logoru se nisu susreli. Nadir se pridružio partizanima, a Fatu je ponovno susreo kada je s 2. banjalučkom brigadom krenuo na prugu Šamac-Sarajevo...