Između sna i jave
Hipnoza (od grčke reči hypnos, što znači san) postala je tema interesovanja još u 19. veku zahvaljujući škotskom lekaru Džejmsu Esdejlu, koji je radio kao pomoćnik hirurga u Indiji.
Učestvovao je i u komplikovanim zahvatima poput odsecanja udova, čupanja uraslih noktiju, saniranja komplikovanih gnojnih upala, što nije ništa neobično. Ovaj lekar se proslavio bezbolnim zahvatima još u doba kada anestezija nije postojala.
Tajna njegovog uspeha da pacijent bez traume i bola preživi operaciju bila je upravo hipnoza. Da li mu je zaista to polazilo za rukom ili je reč o usmenoj bajci, ne može se tvrditi sa sigurnošću.
Kada je 1846. godine etar počeo da se koristi kao anestezija, Esdejlova metoda je pala u zaborav. Ipak, to je izazov za lekare i psihoterapeute, koji žele da hipnozu iskoriste u terapeutske svrhe.
Prema novim istraživanjima, hipnoza nema nikakve veze sa snom, iako njen naziv upućuje upravo na to. Mozak hipnotisanog čoveka je negde između sna i jave. "Lampice" u delovima zaduženim za maštu se pale, dok su područja budne pažnje isključena.
Od lupkanja do Šopena
Mnoge tehnike hipnoze se zasnivaju na usredsređenosti na određenu sliku ili predmet kao što su spirala, sat, visak ili šaka hipnotizera. Ipak, ako mislite da slepi ljudi ne mogu biti hipnotisani, varate se. Vešt hipnotizer može da vas uvede u stanje nesvesnog i dodirom, glasom, lupkanjem ili tako što će od vas tražiti da ponavljate isti pokret. Klasična muzika takođe može da pomogne da budete hipnotisani.
Američki psihijatar Milton Erikson je različita psihološka stanja i neuroze lečio upravo hipnozom. On je isticao da je to posebno psihičko stanje u kojem se mozak nalazi, ali da je čovek i dalje u stanju da koristi slobodnu volju, čime se odbacuje teorija o mađioničarskim trikovima u kojima hipnotisani čovek sluša naredbe.
Kako je objasnio, svakog dana niz radnji, kao što su pranje zuba ili vezivanje pertli, obavljamo automatski. Slično je i sa hipnozom, čovek se oslobađa predumišljaja, i dozvoljava da ga hipnotizer uvede u svet podsvesnog, odakle može da prizove potisnuta sećanja ili se reši fizičkog ili duševnog bola. Tako se na kratko isključuje iz stvarnog sveta.
Ipak, hipnoza se ne može primeniti na svima. Postoje ljudi koji ne mogu da steknu poverenje u osobu koja pokušava da ih uvede u podsvesno stanje, a bez potpune opuštenosti nema ni hipnoze. Ona se ne preporučuje ni za ljude koji imaju bilo kakvo duševno oboljenje.
Mnogi smatraju da je hipnoza odličan saveznik u borbi protiv pušenja, u otklanjanju porođajnih bolova, kao i za eliminisanje poremećaja u ishrani.
Postoji verovanje da i vaša omiljena boja može da otkrije da li ste skloni hipnozi. Oni koji naginju žutoj boji, imaju mnogo veće šanse da budu uspešno hipnotisani od onih ljudi koji će izabrati crne, sive ili ljubičaste nijanse. Jedan od pet odraslih ljudi je otporan na hipnozu, 15 odsto ljudi je, kako kažu istraživanja, potpuno podložno. Teoriju o vezi boja i hipnoze razvio je gastroenterolog Piter Vorvel, profesor univerziteta u Mančesteru, koji i sam koristi ovu metodu u lečenju pacijenata.
Šarlatan ili čudotvorac
Franc Anton Mesmer bio je nemački lekar s kraja 18. i početka 19. veka, koji je imao teoriju da postoji nevidljiva sila, posebna energija koja može da se prenese u drugo telo. Pacijente je lečio dodirima i gledanjem duboko u oči. Terapija je mogla da traje i satima. Tokom grupne terapije umeo je da poređa pacijente oko velikog bureta sa rupama u koje su zabodene metalne šipke. Svako je šipku dodirivao delom tela koji treba da izleči, a Mesmer je pogledom usmeravao "magnetni fluid". Mnogi su ga smatrali prevarantom, dok pojedini istraživači tvrde da je on bio preteča hipnoze.