"Oluja", 23 godine posle (1): Beograd nikad neće biti Gračac
U očekivanju obeležavanja dana kada Srbi žale, a Hrvati slave "pobedu" nad civilima i progon, "Vesti" donose sećanja ljudi koji su tog avgusta rasli preko noći, ostali bez najbližih i spasavali žive glave pred bezdušnim progoniteljima.
Bogatstvo Lana i Hana
Dragan Mioković je otac dve preslatke kćerke: Lane (2) i Hane. Kaže, reći će im za svoju epopeju u "Oluji" samo ako ga budu pitale.
- Ukoliko me o tome budu pitale za 10 ili 15 godina, ispričaću im sve kako je i bilo. A, ako ne, neću im ništa ni reći. Što bih ih opterećivao nečim što je davno prošlo - kaže Mioković.
Ispovest Dragana Miokovića, prognanog sa 12 godina
Jedan od njih je i Dragan Mioković, koji je te te 1995. imao tek 12 godina. Nema medija koji nije preneo epski izveštaj o dečaku koji je od Gračaca do Beograda vozio traktor punih 600 kilometara.
Slika dečaka koji vozi stari IMT-ov traktor, sa bakom u prikolici, postala je simbol stradanja, ali i borbe za opstanak srpskog naroda u Krajini.
- Sve je tačno, sem što nisam ja na toj fotografiji. To je Ratko Funduk, koji je takođe izbegao tokom "Oluje". Međutim, mediji kao mediji, valjda im je lakše da ponove neku priču, nego da napišu istinu. Nije tačno ni da sam vozio baš sve vreme. Volan je preuzeo neko od rođaka kada smo se dokopali Bosne - priča sada 35-godišnji IT stručnjak iz oblasti digitalne grafike.
Dok razgovaramo u jednom od prestoničkih poznatih kafića, Dragan kaže da više nema nikakvih osećanja prema onome što se dogodilo pre 23 godine.
Ne odlazi u Hrvatsku
Rodni dom u selu pored Gračaca napustio je sa bakom, majkom i mlađim bratom Duškom 4. avgusta 1995.
Pre pet ili šest godina, ne pamti, ponovo je bio u rodnom selu, ali prevashodno zato što je u Hrvatskoj vadio dokumenta. Međutim, priznaje, nije prepoznao mesto gde je živeo.
-To više nije bilo selo koje pamtim. Nije bilo ni potkošenih travnjaka, ni potkresanih šljiva, ni sređenih kuća i okućnica. Ni Srba više nije bilo tamo. Ono malo što se vratilo uglavnom su stari i umiru.
- O sebi ne razmišljam kao o heroju, to su uglavnom konstrukcije novinara i ništa više od toga. Te događaje treba posmatrati iz perspektive dvanaestogodišnjaka koji je istovremeno bio i jako tužan što napušta svoju kuću, a istovremeno i neizmerno srećan jer su mu roditelji dopustili da vozi traktor, i to da ga vozi koliko hoće. Iz današnje perspektive je naravno to smešno, ali tada sam se jedino plašio da nas ne granatiraju, pa da se nešto dogodi traktoru. Plašio sam se ljutnje majke, a o tome da bih i ja mogao da poginem uopšte nisam razmišljao - priča kroz blagi osmeh Mioković.
Danas, 23 godine kasnije, Dragan odlično zna da to što je prošao sa porodicom nije bila "dečja igra", već egzodus jednog naroda. Ipak, za to ne krivi Hrvate, već isključivo političare i nacionalizam. Time i objašnjava apsurd da dok u Srbiji tuguju, tog 5. avgusta u Hrvatskoj slave.
- Taj Hrvat koji slavi "Oluju" je iskreno srećan jer mu je rečeno da su tog avgusta porazili i proterali četnike koji su ubijali njegov narod. On me nije ni upoznao, i ne zna da ja nisam četnik, a mrzi me. Nažalost i većina Srba razmišlja na sličan način o Hrvatima. Žao mi je što oba naroda ne shvataju da su bili žrtve političara. Upoznao sam dosta Hrvata koji ovako razmišljaju, a nacionalizam nas nigde neće odvesti. Ali, to običan narod mora da shvati, a ne da ga političari i dalje zaluđuju - veli ovaj mladić.
Dragan je u Srbiju stigao sa majkom i mlađim bratom Duškom. Priznaje da se veoma teško privikao na novu sredinu.
- Nisam se upočetku snašao u Beogradu, nisam nikako. U Gračacu mi je bilo lepo, a ovde nije. Nikako nisam uspeo da se adaptiram - priča.
Svako je išao za svojom srećom
Osnovnu školu je ipak završio kao vukovac. Doduše, planirao je odmah da se da na zanat - automehaničarski.
- Nastavnik tehničkog iz škole me je okrenuo "na drugu stranu". Rekao mi je da probam da upišem Elektrotehničku školu "Nikola Tesla", pa ako se ne snađem, uvek mogu na zanat. Posle sam upisao i PMF, ali za godinu dana nisam dao ni jedan ispit, već sam počeo da se bavim programiranjem i kompjuterskom grafikom.
Dragan je zavoleo tu struku i sada je jedan od boljih u Srbiji. U međuvremenu se i adaptirao na Beograd.
- Sada mi je Beograd lep. I dalje živim kao podstanar, ali planiram uskoro da kupim stan na kredit.
Dragan radi u najvećoj i najpoznatijoj srpskoj firmi koja programira igrice i prezadovoljan je. Priznaje da uglavnom za prijatelje nema one koji su kao i on, izbegli iz Krajine.
- Jednostavno, svako je tada išao za svojom srećom, pa sam se uglavnom družio sa vršnjacima koji nisu ni znali gde je Hrvatska. Nije mi smetalo, kao što mi ni danas ne smeta što u firmi neki znaju, a neki i ne, kakvu golgotu je prošla moja porodica te 1995. godine - zaključuje ovaj mladić.