Kralj glume i filma Čiča Ilija Stanojević (6): Kad popijem bolje vidim
Dao sebi reč Čiča Ilija da neće piti mesec dana. I svi gosti "Tri šešira" čudili su se što danima na Čičinom stolu ne vide ni kap alkohola. Kad je Čiča izdržao mesec dana pijući samo kiselu vodu, on sebe pohvali: "Ti si sjajan karakter, Čiča! Svi ti nude da piješ, ali reč ne pogazi. Zato si, bogme, zasluženo da te častim!" Rečeno - učinjeno!
I Čiča Ilija poče sebe častiti što je tako "čvrst karakter". Naravo, ne kiselom vodom...
Jedinstveni Kalča
Zanimljiv je podatak kako se Čiča Ilija upoznao sa Stevanom Sremcem, profesorom istorije i tadašnjim najčuvenijim srpskim humorističkim piscem. Kada je 1897. godine došlo do štrajka beogradskih glumaca u Narodnom pozorištu zbog neslaganja sa upravnikom dr Nikolom Petrovićem, kraće vreme Čiča Ilija je gostovao u Milojevićevoj pozorišnoj družini. Sjajno odigravši u Nišu ulogu Kalče u poznatom komadu "Ivkova slava", njegov pisac - Sremac mu je odao najveće priznanje, rečima: "Kad umre Čiča Ilija, umreće i Kalča i "Ivkovu slavu" treba skinuti s repertoara, njemu niko ni podržavati ne može. On je tu jedinstven."
Srećom da se već početkom 1898. godine Čiča Ilija vratio, kako pozorišni hroničari beleže, "opet u krilo srpske Talije".
Pita lekar Čiča Iliju da li je poslušao njegov savet da više ne ide u kafanu, a ovaj mu na običajno vedar način s osmehom odgovara:
- Da, gospodine doktore, ne idem više u kafanu! Pa, čak više ne osećam ni potrebu da pređem tamo, preko puta, i sednem za svojim stolom kod "Tri šešira". A da vidite, ne znam ni šta će mi i to, kad je uz moju kuću - pivnica. I kad viknem s prozora momak mi donese pivo koje mi prija kao da ga pijem u kafani.
Hvalio se jednom Čiča Ilija u kafani da poznaje svako vino. Neki su tvrdili da je to nemoguće, pa se s njim opklade. Vežu mu maramicom oči i počnu donositi razna vina. Začudo, Čiča je pogodio svako vino: smederevsko, negotinsko, crnjak, župska ružica... Najzad, donesu čašu s vodom, a kad je Čiča proba, pljunu sa uzdahom pa reče:
- E, izgubih opkladu! Ovo ne poznajem. Nikad ga nisam pio...
Nijedan glumac, kažu, nije bio u stanju da popije toliko krigli piva koliko Čiča Ilija, koji je u tom pogledu decenijama držao rekord u Skadrliji i još od mladosti na njega bio ponosit.
Stric iz Amerike
Da bi pojačali jedno vreme prilično poljuljani Čiča Ilijin kredit u skadarlijskim kafanama, njegovi prijatelji su proturivali vest da Čiča ima u Americi nekog bogatog strica koga treba da nasledi, i to uskoro jer je ovaj već na samrti. Međutim, kada je kreditorima postojanje bliskog, bogatog rođaka preko okeana postalo sumnjivo, Čiča Ilija, reče:
- Da ne čuje đavo, taj neće skoro umreti. Nego ima nešto bolje. Pisao je da će doći u Beograd da uredi neke moje stvari.
- A kada?
- Pa, tako, čim skupim malo para i pošaljem mu za put - odgovori vragolasto po svom običaju Čiča Ilija.
Jednom, pred predstavu Šekspirovog "Hamleta" u kojem je igrao Polonija, dođe Čiča Ilija dosta "nacirkan" zahtevajući da mu se u garderobu donesu još tri krigle piva.
Razumljivo da reditelj ouči predstave nije hteo da ispuni glumčevu želju, a tada Čiča Ilija držeći u ruci praznu kriglu izađe iz garderobe pa imitirajući Hamletov monolog, započe: "Piti il' ne piti, pitanje je sad?"
Posle ove "provokacije" reditelj samo mahnu rukom naredivši da Čiči donesu još kriglu piva, koje on popi naiskap, posle čega je, kažu, maestralno odigrao ulogu uz oduševljene aplauze publike...
Drugom prilikom, po Stojmirovićem zapisu, Čiča Ilija je tokom cele noći pio sa ruskim emigrantom, knezom Pućaćaninom, a tada napraviše ujdurmu o kojoj je pričao ceo Beograd.
"Pred zoru su se on i taj ludi knez popeli na Spomenik knezu Mihailu. Knez je uspeo da uzjaše bronzanoga konja iza brozanog jahača i jedva su ga skinuli, a Čiču su tek uz najveće napore sprečili da ne ponovi taj podvig".
Đubrovnik s neba
Čiča Ilija, veseljak u životu, bio je vragolan i na sceni gde je vedrinom pomogao kolegama prilikom svake nezgode, kao što svedoči anegdota o predstavi "Dve sirotice". U toj predstavi glavnu ulogu je igrala ljubimica publike Sofija - Coca Đorđević, dok je Čiča Ilija tumačio lik travara. Pri završnoj sceni trebalo je, po Čičinom kazivanju da pozornicu zaveje sneg. Zato je reditelj iznad pozornice postavio rekvizitera da "kao iz rukava" veje iscepkanu hartiju na glavu glumca. Čiča Ilija je izašao na binu i pozvao prozeblu siroticu Lujzu u svoj stan, a iz natmurenog pariskog neba, umesto snežnih pahulja na njegovu glavu tresnuo je plehani đubrovnik, koji je rekviziter zaboravio da izvadi iz džaka napunjenog iseckanom hartijom. Kada mu je umesto pahulja s "neba" o glavu tresnuo đubrovnik Čiča Ilija se nije zbunio. Samo je počešao glavu i ovim rečima završio monolog:
- Hajdemo, siroto moje dete! Dok je padao sneg još đene-đene, ali kad su počeli da padaju s neba i đubrovnici, nema smisla da se ovde zadržavamo...