Draginje mali Beč

I dok je u drugim dijasporskim sredinama sve manje onih koji letnji raspust provode u zavičaju, ovde je suprotno.

Neki su već došli, a većina se očekuje početkom avgusta kada će se u Draginje sliti "pola Beča". I ne samo to, u ovom mestu koje je steklo svetsku slavu po velelepnim vilama i zamkovima, i dalje se gradi, ali i ulaže u ono što su izgradile prethodne generacije.

- Pravilo je da smo svi tu u avgustu. Tada su tesne draginjske ulice, jer je tu najmanje oko 1.500 ljudi. Ovaj deo godine je i prilika kada svi možemo malo da odmorimo, da se opustimo, a ono što mi je najdraže, i da nam se deca druže - priča 50-godišnji Vlada Jovanović koji je u Beču poslednjih 15 godina, a tamo su mu i deca, Svetlana (34) i Milan (31) koja su uveliko zasnovala svoje porodice, tako da Vlada ima troje unučadi, a još jedno željno iščekuju za koji mesec.

Doduše, prvih dana jula, Vlada se uglavnom bavi građevinom. Pre nekoliko godina je započeo novu kuću od 450 kvadrata, ali se ispostavilo da su majstori "isfušarili" krov, pa sada mora opet da se radi.

- I dalje, nažalost, u Srbiji misle da mi u dijaspori beremo pare, pa ih imamo toliko da plaćamo i šta treba i šta ne treba. Naravno da nije tako. Od kada su u Evropsku uniju primljene Bugarska i Rumunija, njihovi državljani su preplavili Zapad i znatno oborili cene rada. Ipak, ne kukamo. Za one koji hoće da rade i ne biraju, posla uvek ima - veli Vlada.

Nekada poznati po trgovini stokom, Draginjani su kretali ka Zapadu mahom devedesetih kada je u Srbiji bilo nemoguće preživeti. Jedan od retkih koji to nije učinio je 40-godišnji Zoran Petrović.

Doduše, cela njegova porodica je preko granice, a njegov otac važi za jednog od prvih iz sela koji je krenuo trbuhom za kruhom.

- U Beču su mi majka Marija, dve sestre, dva brata, ali i mojih troje dece. I dalje deca vole da dođu u zavičaj, ali iskreno, i to je sve ređe i ređe. Obično dođu kako bi smo svi bili zajedno, ali deca, kako rastu, ipak bi pre na more nego u selo - iskren je Zoran.

Prema njegovim rečima, u Draginju se ipak gradi mnogo manje nego ranije. Međutim, nema porodice koja i dalje ne ulaže u obnovu onoga što su im ostavili dedovi i očevi.

- Evo, ja sam nedavno obnovio krov i fasadu. Starije generacije planiraju da se vrate, a mlađe, kao i svugde, ako se snađu o povratku više ne razmišljaju. Međutim, nema porodice koja dopušta da joj ono što su joj roditelji stvorili propadne.

S tim se slaže i Jovan Đorđević (65) kome su deca otišla put pečalbe 2007. godine.

- Tada sam morao da prodam traktor da bismo imali novca na početku. Hvala bogu, lepo su se snašli i zadovoljni su. Naravno, svakog leta su ovde, jer nigde nije lepše nego u svom zavičaju - ističe Đorđević.